Greg Brejden - Prvi deo

Upravo sam završio konferencju na zapadnoj obali, i krenuo sam da se nadjem sa kolegama sa konferencije na večeri u jednom restoranu, kako bi održali sastanak. Koračao sam prema restoranu, gde smo dogovorili da se sastanemo, hodajući kroz mračni parking. Video sam ljude u holu restorana koji se kreću vamo-namo, i video sam jednog starijeg gospodina i njegovu ženu, kako izlaze iz gužve restorana, kroz ulazna vrata. Skrenuli su mi pažnju, jer je stariji gospodin jako teško hodao, pažljivo, svaki sledeći korak, i imao je metalnog ‘šetača’, koji mu je pomagao da se kreće, korak po korak. Zajedno, gospodin i gospodja su sišli sa platforme restorana, i očigledno nisu primetili stepenik koji se spuštao sa trotoara na nivo ulice, visine 15,5 cm.

Video sam sve kao usporeni snimak: gospodin, stavljajući ispred sebe svog ‘šetača’ verujući da će napipati sledeću čvrstu potporu, promašio je, i počeo da pada, još uvek čvrsto držeći se za metalnu spravu, kojoj je toliko verovao. Njegova žena, čučnula je pored njega, pridržavajući ga. Pojurio sam prema njima, misleći da sam ja jedini koji je video šta se dešava… Medjutim, do trenutka kad sam stigao na mesto dogadjaja, neko je već bio tamo. Žena, koju nisam zapazio, i nemam pojma odakle se pojavila, video sam je samo krajičkom oka kako stiže do njih…

Pažljivo je pregledala čoveka, koji je bio potpuno budan i svestan, doduše pomalo šokiran udarcem. Iznad nas je bila ulična lampa, karakteristična za autoputeve u Americi, na čijem svetlu boje deluju poremećeno. Posmatrao sam čitav ovaj scenario pod tim svetlom. Posmatrao sam ženu koja je pažljivo stavila glavu ovog gospodina na svoje krilo, sa čijeg se vrata spuštao tanak mlaz krvi na njegovu košulju… Svojim prstima, pažlivo je pratila tu liniju na njegovom potiljku dok nije našla izvor rane, koja se nalazila tik ispod njegovog uveta, a ispod te lampe izgledala je kao tamna mrlja, bez imalo boje…

Bez i jedne jedine reči, prstima svoje desne ruke počela je lagano pristiskati njegovu ranu, mesto gde je udarac rascepio kožu. I za samo nekoliko minuta, ja i ljudi koji su se sad već okupili okolo da gledaju šta se dešava, videli smo ranu koja nestaje! U roku od dva minuta! Za to vreme, stigla je i hitna pomoć, sirene su pištale, lekari su dotračali, a žena je nežno predala glavu gospodina, koji je još uvek zgrčen ležao u njenom krilu, i udaljila se. Ljudi iz hitne pomoći su učinili isto, videli su krv na košulji, i napipali trag natrag do mesta gde je trebao biti rascep rane. Pogledali su u čudu oko sebe u ljude koji su stojali, i pitali: odakle ide ova krv? Ne možemo ništa naći, tu nema nikakve rane!

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25