Vaš izvor pozitivne energije
Mladi čovek je rekao glavnom monahu manastira u Melku:
– Želeo bih da postanem monah, ali nisam ništa naučio u životu. Jedino što me je moj otac naučio je da igram šah, a to ne vodi do prosvetljenja. Osim toga, saznao sam da su sve igre greh.
– Možda su greh ali takođe mogu biti i razbibriga, možda ovom manastiru treba pomalo od oba – odgovorio je monah.
U aprilu mi je dodeljena počasna diploma Doktor Čovečijih Pisama (Doctore of Human Letters), od strane Holms(Holmes) instituta. Osećala sam se veoma počastvovano i blagosloveno, dok je prestižni kolegijum Holms instituta, moje životno dostignuće i sav rad tokom prošlih godina, obasuo tako divnim rečima i pohvalama.
Jedan od načina kako sam sebe ranije motivisao, je tako što sam nekome obećao neko potpuno nerazumno obećanje. Odlazio bih kod nekog privatno ili poslovno i obećavao nešto zaista veliko. Nešto, što bi mi uzelo svu moju kreativnost i trud, da ga ostvarim. Medjutim, postojali su trenutci kada nisam ispunio ta velika obećanja, i tokom godina sam shvatio, da to i nije baš najbolji put ka samomotivaciji.
Ako u bilo kom trenutku,uhvatiš sebe kako pomisliš da si prestara da bi nešto radila, priznaj da slušaš pesimistični glas u tebi. To je glas lažova. Odgovori tom glasu. Podseti ga na sve one ljude koji su započeli ponovo svoje živote, u bilo kojem dobu kojem su hteli, Džon Hausman (John Houseman), dobitnik EMI nagrade (Emmy Award), počeo je profesionalno da se bavi glumom u svojoj sedamdeset i trećoj godini. Ne slušaj taj unutrašnji glas. Ti možeš ponovo započeti svoj život, upravo sada.
Jednom prilikom, kada smo Stiv Hardison (Steve Hardison) i ja razgovarali o nekolicini mojih navika koje su me zadržavale od toga da shvatim svoje ciljeve u poslu, ja sam konačno rekao: Zašto..ali zašto uporno radim te stvari ako znam da me sputavaju? Zašto i dalje nastavljam da ih radim?
Samomotivaciju je teže postići, ako smo mentalno usporeni odredjenim lošim navikama. Ali vidi u čemu je stvar: možeš se otarasiti starih navika , jer one postoje sa dobrim razlogom. One su tu da bi činile nešto za nas, čak iako je to samodestruktivno za nas.
Siguran sam, da je većina nas, mnogo puta u životu čula, kako su neki, na prvi pogled nesrećni slučajevi ili okolnosti, ustvari bili prava sreća za nekoga. Na primer, neka osoba koja je otišla na skijanje, povredi nogu, i upozna doktora u koga se zaljubi, venčaju se, i imaju divan i srećan život. Ono što se činilo kao užasno, ispadne neočekivano dobro. Počinjemo da uvidjamo istinu, u rečima Ričarda Boksa (Richard Box): Svaki problem u sebi nosi dar. Izbor, da iskoristimo naizgled tešku situaciju, tako što ćemo se zapitati: Kako da iskoristim najbolje ovo što mi se desilo? Šta bi moglo biti dobro u vezi ovoga?, nas može dovesti do dara, u sopstvenom problemu, mnogo brže.
Negativno razmišljanje je nešto što svi praktikujemo. Razlika osobe koja je u osnovi optimistična, i osobe koja je na prvom mestu pesimistična, je ta, što optimista nauči da postane dobar pregovarač.
Motivacija dolazi iz misli. Sve što radimo počinje sa mišlju. A kada odustanemo da razmišljamo, gubimo motivaciju za delanje. Na kraju skliznemo u pesimizam. A pesimizam vodi u nivo još manje količine razmišljanja. I tako u krug. Silazna spirala negativizma i pesimizma, koji se medjusobno hrane.
Većina ljudi, koja radi u sistemu slobodnih preduzeća, postala je temeljno ubedjena u moć postavljanja dugih i specifičnih ciljeva za sebe. Ciljevi karijere, godišnji ciljevi, ciljevi mesečnog dostignuća, su uvek na umu osobe koja ima ambiciju.
