Dok sam se penjao stazom na Pirinejima u potrazi za mestom gde bih vežbao streličarstvo, naišao sam na mali kamp francuske vojske, tu sam upoznao pukovnika koji me je pitao da li sam pisac. I onda mi je, prevazilazeći svoju skoro vidljivu postiđenost, rekao da je on takođe napisao knjigu i počeo je da mi objašnjava čudno poreklo njegovog dela.
On i njegova žena su donirali leprozno dete koje je živelo u Indiji ali je kasnije prebačeno u Francusku. Jednog lepog dana, željni da upoznaju devojčicu, otišli su u manastir u kojem su opatice brinule o detetu. Jedna od opatica je pitala da li bi on pomogao u duhovnom obrazovanju grupe dece koja je tamo živela. Jean Paul Setau (ime oficira) je rekao da on nema iskustva u predavanju kateheze ali da će razmisliti i pitati Boga šta da radi.
Te noći, nakon što je izgovorio molitve, čuo je odgovor: “Umesto da nudiš odgovore, pokušaj da saznaš šta deca žele da pitaju.”
Od tada Setau je dobio ideju da poseti nekoliko škola, tražeći od dece da postave pitanja u pisanom obliku, tako da su i najsramežljiviji učenici bili oslobođeni od straha da se pokažu.