Kada god smo bolesni, potrebno je da istražimo svoje srce i uvidimo šta je ono što moramo da oprostimo. Sva bolest dolazi iz stanja neopraštanja, i kada god smo bolesni, mi moramo pogledati naokolo i shvatiti ko je ta osoba kojoj moramo da oprostimo. Dodala bi još i to, da je osoba kojoj nam je najteže da oprostimo, upravo osoba koju najviše moramo da pustimo od sebe. Oproštaj znači odustajanje, otpuštanje grčevitog držanja za nešto. Nema nikakve veze sa odobravanjem negativnog ponašanja. Već samo znači, da celu tu situaciju jednostavno pustimo. Mi ne moramo znati kako da oprostimo. Sve što je potrebno je samo da budemo voljni da to i učinimo. Univerzum će se postarati za sve ostalo.
Tvoj plan kako da prezentuješ svoj rad u javnost, mora biti isto toliko dobar kao i sam tvoj rad, možda čak i više. Tvoj rad mora stvoriti potpuno novo tržište. Nema poente u pokušavanju da napraviš nešto što je već njih 250.000 napravilo čekajući da se desi čudo. Svi već postojeći moeli biznisa ne valjaju. Pronađi novi.
Dok sam posmatrala protestante u Egiptu, kako se skupljaju na mitinzima kako bi sa vlasti skinuli diktatora koji je vladao 30 godina, bila sam preplavljena radošću. Imala sam priliku da svedočim hrabrosti i neustrašivosti koju mi, kao ljudska bića posedujemo. Specijalno su me dirnuli mladi ljudi svojom strašću koju su pokazivali.
1. Strah će pokušati da te zaustavi. Sumnje će pokušati da te zaustave. Stidećeš se da uradiš velike stvari, da se otisneš u nove avanture, da stvoriš nešto novo i pokažeš to svetu, zbog sumnje u sebe i straha. To će se desiti u majušnim kutcima tvog uma, za koje ni ne znaš da postoje. Postani svesna tih sumnji i strahova. Obasjaj ih svetlom. Uništi ih sa hiljadu malih udaraca. Učini to svakako, jer oni nisu u pravu u vezi tebe.
Da upoznam osobu koja je napisala remek delo na pozadini menija restorana indijske hrane, ne bi me mnogo začudilo. Da upoznam osobu koja je napisala remek delo sa srebrnom Kartier penkalom na antičkom pisaćem stolu, u prostranom SoHo holu, bi me ozbiljno iznenadilo.
Imati bebu je zaista nešto što u potpunosti menja život osobe. Žene koje prođu kroz porođaj i trudnoću uz podršku porodice ili partnera, izađu iz iskustva promenjene zauvek. Jedna od mojih pacijantkinja koja je porodila dvoje dece, i to oba kod kuće, rekla je: ‘Moji porođaji su zaista vrhunac iskustva ekstaze i duhovnog ispunjenja. Pre i posle toga nisam iskusila ništa što je iole približno tome.Kao rezultat tog predivnog iskustva, ja sada svom telu besprekorno verujem.’
Niko se ne izvuče iz ovog života a da nije imao nijedan problem. Oni dolaze onda kada im se najmanje nadaš, i mogu biti površni ili veoma ozbiljni. Godinama u nazad, na probleme se gledalo kao na neke prepreke na svakodenvnom putu. Moja baka bi s’vremena na vreme, sakupila oko sebe svoje bliske prijateljice, na šoljicu kafe i malo biskvita, i zajedno, poput pravih advokata, pretresale bi sve ono što im se trenutno dešava, svaka svoju situaciju. Jedna od njih bi se uvek ponašala kao sudija, pravdajući ili osuđujući odgovorne za patnju prisutnih. Većina njih bi odlazile kući, zadovoljne što su bile saslušane od strane svojih prijateljica.
Možda nikada nećete dostići svoj vrh; to će vam biti oprošteno. Ali, ako ne uspete da postignete barem jedan ozbiljni pokušaj da se domognete makar prvog stepenika na piramidi, nakon godina kasnije zateći ćete se na svojoj smrtnoj postelji, osećajući jedino prazninu.
