Vaš izvor pozitivne energije
Često se pitam kako su moji baba i deda ostali toliko dugo u braku – preko 60 godina, sve dok jedno od njih nije preminulo. Sećam ih se kako su periodično vikali jedno na drugo, ali niko od njih nikada nije spakovao svoje stvari i otišao. Moj deda je bio u stanju da podnese babino zanovetanje i ‘kljucanje’, tako što bi se udubio u čitanje svojih italijanskih novina, pijuckajući svoj espreso.
Kad god bi se uplašila neke nove avanture koja me čeka u životu, moja majka bi mi govorila njen omiljeni citat Frenklina D.Ruzvelta: ‘Jedina stvar koje treba da se plašimo je sam strah.’ Te reči su bile samnom u mnogim teškim i zastrašujućim momentima u mom životu. To mi je imalo toliko smisla, međutim, čini mi se da su vremena stvorila novu metaforu u vezi straha. U suštini, mi se nalazimo u sred kulture koja maše strahom kao da je neki neodoljivi slatkiš.
Pre nekoliko godina, zapanjujuće studije obavljene su u gradu koji se zove Roseto, u Pensilvaniji. Naučnici su otkrili da je prosek obolelih od srčanih bolesti mnogo manji nego na nacionalnom nivou. I ovo je bilo istinito uprkos sledećim činjenicama: Tamo je živela italijansko-američka zajednica, čija se ishrana sastojala od testenina punih masti i holesterola. Veliki procenat ljudi, koji su tamo živeli, konzumiralo je duvan. Većina muškaraca je radilo 70 metara ispod zemlje, u rudnicima argilošista.
Da li ste u poslednje vreme primetili sijaset članaka o povećanju populacije stenica? One ne samo da mogu napasti vaše krevete, već su dovoljno pametne da nahvataju i veće korporacije, bolnice, liftove, čak i javne toalete. Rečeno je da Njujork ima najveću populaciju ovih insekata. Možda one vole Brodvej predstave. Koji god da je razlog, drago mi je da sam o tome obaveštena, kako bih mogla preduzeti potrebne korake da ih ne dovedem u svoju kuću i porodicu. Ono što meni nikako nije jasno, je neiscrpna potreba medija da nam servira brdo informacija koje bi jedino neko, ko želi da postane entomolog ili istrebljivač vaški, želeo da zna. Zašto bih ja morala znati njihovo poreklo, način na koji se pare, razlog zbog čega se kriju, sa kim se druže, ili u kakvim jastucima i krevetima naviše vole da borave? Šta se dogodilo sa parolom: Molim lepo: samo činjenice.
Pogledala sam neprijatelja u oči; to sam bila ja. Trebalo mi je prilično dugo vremena da shvatim da sam bila saučesnik sopstvenom nedostatku rezonovanja, u mnogim oblastima svog života. Isuviše je lako kriviti nekog ili nešto što nas je iznerviralo, i dovelo do stanja užasnog stresa, besa, prekomerne težine, nefunkconalnog posla ili emotivne veze. Mi ne želimo da preuzmemo odgovornost za sopstvena dela, jer je za to potreban trud; potreban je trud da bi promenili svoje duboko usađene principe i načine života. Nekada sam verovala da su većina mojih osećanja direktni rezultat dela i ponašanja drugih ljudi. Drugim rečima, ONI (ko god to bio) su me činili nervoznom i uznemirenom, te sam ja bila zaglavljena u toj situaciji dokle god su ti ljudi bili u mom životu. Naravno, ovakav način razmišljanja je apsolutno besmislen i apsurdan. Tera nas da konstantno stavljamo sav svoj trud i vreme u smišljanje strategije kako da promenimo druge – nešto za čega nemamo apsolutno nikakvu moć. Kakvo spektakularno gubljenje vremena! Međutim, mnogi od nas su eksperti u tome da se izludimo misleći neracionalne misli.
Pre neko veče sam gledala televiziju i kliknula na opciju filmovi na zahtev. Dok sam pregledala moguće izbore filma, glas mlade žene mi se obratio sugerišući ostale opcije filmova. Sve više i više njen lažno-veseli glas išao mi je na živce, dok nisam shvatila da bi mogla kliknuti na mute dugme i njen iritantni glas bi utihnuo. I takođe sam shvatila, da smo mi nekako uspeli da se pretvorimo u društvo koje je konstantno bombardovano sa nekim ko priča o nečemu.
Pustite ih da jedu torte…ali ne previše!
Kako se smejati u teškim trenutcima.
