Ja sam okean misli, koje su me oblikovale u osobu. Menjam misli i osoba se menja. Koja zanimljiva igra! Konstantno nešto privlači moju pažnju i fokus, i tako polako ulazi u moj život. Postaje deo mojih misli. Ako one traju u meni intenzivno i snažno neko vreme, to postaje moje uverenje, verovanje i osobina karaktera ličnosti koju sam kreirala i izgradila. Recite, zar nije to čudo? Zar nije to najveće čudo, i direktno učestvovanje u izgranji sopstvenog života, a samim tim i slike celog ovog sveta, kakva je danas. Nema mesta za osudu i kritikovanje drugih, već sostvenu promenu. Kako se menja ličnost, tako se menja i globalni svet.
Sve se menja u našem životu! Menjaju se misli i emocije konstantno. Menja se naša ličnost. Svesni smo da stalno možemo da je menjamo šta god poželimo. Menjaju se sve okolnosti oko nas i to možemo stalno menjati, jer smo osvestili kreativnu moć misli i emocija. Svesni smo koliko se menjamo, tako da skoro ni ne ličimo na sebe od pre koju godinu i taj tempo promena se stalno ubrzava. Šta je to u nama što se nikada ne menja? To je biće duha koje je u nama, duša večna i nedodirljiva u ovim promenama. Ona je živi i nepromenljivi svedok svih promena. Mi smo neodvojivi deo ove veličanstvenosti.
Kada dodjem kući sa posla, umoran i istrošen, ja mogu sebi da kažem: “O Bože, kako sam samo umoran! Ne želim da me deca sad smaraju, samo hoću da vegetiram, totalno sam iscrpljen! ” Te reči će imati definitivni efekat na pokretačku silu u meni, ili, mogu udahnuti sebi malo života, malo višlje ka vrhu lestvica, ka mom duhu i mogu reći: “Ja volim ovaj moj život. Moja deca su tako zabavna. Oni su dobrodošla razbibriga posle napornog dana na poslu, ona su tu da bi me zabavila i oduševila.” Jer, ljudski mozak je u osnovi dizajniran za komediju. Ispoštovaću svoju prijatnu iscrpljenost, ali ću i uživati u svim veselim momentima i smešnim trenutcima porodičnog života. Smejaću se, možda čak i zaplešem! Izbor je uvek tu za mene. Mogu posedovati svoje razmišljanje ili mogu biti žrtva sopstvenih misli. Žrtve doživljavaju misli kao stvari koje im se dešavaju, kao da se misli prenose iz Tokija u Japanu, a ne iz njihove sopstvene volje. Vlasnici kreiraju sopstvene misli. Razmišljanje počinje sa rečima koje biraju, a te reči onda boje sliku koja nam budi duh.
