Dok sam uživala u lokalnom parku, načula sam razgovor između dve žene koje su pričae o tome koliko su samo isfrustrirane na svojim poslovima. Sedele su bizu mene, I iako sam se trudila najbolje što sam mogla da gledam svoja posla, ipak nisam mogla izbeći a da ne čujem koliko su vremena I energije ulagale u taj problem. Konstantno su ponavljale detalje situacije ponovo I ponovo, žaleći se na kolege, na ceo ofis, na šefa, itd. Setila sam se kako sam I sama radila isto ranije u svom životu – ulagala sam svu svoju energiju i oživljavala stvari koje nisam želela da mi se dešavaju tako što sam se konstantno žalila u vezi njih.
Pre neki dan, glava mi puca, boli me i čupa po svim šavovima. Sagnem se da obujem zokne, ono pulsira, imam osećaj eksplodiraće mi na ramenima! Hvala Bogu, pa odavno znam (naučila sam od drage Luiz, a i po svom ličnom iskustvu i logici) da je svaki bol u mom telu kazna koju sebi upućujem. Uvek je tako. Osećam se krivom zbog nekog razloga (od situacije do situacije razlozi se menjaju) i onda naravno, krenem u odmazdu po sebi i svojoj lepoj glavici, pa se uništavam do neznanih daljina, dubina i beskraja.
