Kako je malena zemlja promenila moj život
Šarm države Butan je veoma moćan. Baš kao i mnogi ljudi koji ga posete, i ja sam se pitala kada ću ga opet videti i vratiti mu se. Nakon dve nedelje provedene u Butanu, odputovala sam u južnu Indiju. Odsela sam u Tadž Selu u Goi, rezortu pored Arapskog mora. Imala sam osećaj kao da je to najusamljenije mesto na Zemlji. Kasni letnji monsuni uvećali su okean i on je sada bio enormno velik i siv, baš kao i Goa nebo. Nedaleko od obale, veliki libijski tanker nafte, iste sive boje, bio je ukotvljen u vodi poput nekog duha. Svet izvan Butana izgledao je kao isušen od svake boje. Nikada nisam bila toliko zaljubljena u neko mesto i ljude, kao što sam to bila u Butan. Prvi put u mom životu, patila sam za nečim.
Nakon Indije, sastala sam se sa prijateljima u Italiji. Sedeći u otvorenom kafiću na Trgu Duomo, u Firenci, non stop sam pričala o Butanu dok su moji prijatelji pili kafu, kolutali očima od dosade, i pokušavali da uživaju u mojoj priči o poetičnoj lepoti tog mesta. Čak sam i svoje fotografije iz Butana razvila u Italiji, i naterala sam prijatelje da ih pogledaju. ‘Ne počinji opet sa tim Butanom!’, zadirkivali su me. ‘Kako ti je bilo u Indiji? Zar nisi u Indiji provela čak dva meseca? Pogledaj oko sebe, sada si u Italiji. A posle ideš u Francusku!’
Vraćam se natrag’ – rekla sam. ‘Odlično!’ odgovorili su mi, i ponudili mi da me naguraju u neki top i ispale pravo na Himalaje! Nisam mogla pomoći sebi, već sam bila u svom zanosu.
Natrag u S.A.D.-u moj život je zauzeo novi fokus. Sve što sam radila bilo je osmišljeno da me opet odvede u Butan. Svima sam ispričala o svojoj enormnoj želji da tamo živim i radim. Načinila sam dve duge posete toj zemlji 1995. i 1996. godine. Provela sam mesece i mesece putujući u svaki kutak te države, učeći sve što sam mogla o ljudima koji tamo žive i njihovoj kulturi. Butanci su bili veoma gostoljubivi. Neki su me pitali zbog čega mi se toliko topada njihova zemlja.
Ovde mogu da budem ljubazna’, odgovorila sam. I to zaista mislim. Butan me je učio stvarima koje sam izgubila na zapadu. Imala sam pregršt vremena za samoposmatranje. ‘Možda si bila Butanka u prošlom životu’, mnogi su govorili, smejući se. Volim da o sebi mislim da sam u jednom trenutku bila Butanka. To je jedini razlog kojeg mogu da se setim kako bih objasnila svoju strast. Mnogi ljudi koje sam tokom godina srela a posetili su Butan, bili su oduševljeni zemljom; neki se vraćaju na Zapad samo na kratko kako bi radili neko vreme, i onda se ponovo vraćaju. Neki žele da se vrate, ali im se pravac života okrene ka drugom mestu; ka voljenima, poslu, i obavezama koje naposletku preuzmu kontrolu, ili dobiju neke nove opsesije u vezi nečega. Od prvog trenutka kada sam postila Butan, to mi se nikad nije desilo. Sećam se da sam sebi rekla: ‘Da li ćeš i sa 60 godina i dalje pokušavati da se vratiš u Butan?’ A odgovor je bio: ‘Da, i dalje ću pokušavati.’ Moja želja je preuzela svu kontrolu. To je bilo neizbežno poput gladi. Ostavila sam sve koje sam ikad volela, sve što sam znala, svoj dom, i sve što sam posedovala. Ostavila sam i svoj posao freelance pisca, kao i nekoliko neodoljivih ugovora koje sam imala tokom godina. A da ne pričam o porodici, prijateljima, i poslovnim saradnicima koji su bili zaprepašćeni. Potrošila sam svu svoju ušteđevinu i na kraju prodala sve što sam imala, samo da bi ostala u Butanu. 1997. godine sam se preselila u Butan kako bi predavala engleski jezik bez ikakve nadoknade i plate, u školi u gradu Timfu. Dve godine kanije, bila sam prebačena u školu koja se nalazila u predgrađu Timfua. Pronašla sam svoj univerzum.
