Disciplina je da se uvek setiš šta je ono što zaista hoćeš. – David Kembel
Mit u koji skoro svaki čovek veruje, je da mi ‘imamo’ samodisciplinu. Da je to nešto u nama, poput genetskog dara, koji smo ili nasledili, ili ne.
Istina je da svi mi ‘imamo’ samodisciplinu. Pitanje je da li naučimo da je razvijemo i koristimo.
Evo još jednog načina da to shvatite: samodisciplina je kao strani jezik. Svako dete može naučiti jezik. (U suštini, sva deca i nauče neki jezik.) Svaki devedesetogodišnjak takođe može naučiti novi jezik. Ako imate 9 ili 90 godina, i izgubljeni ste na kiši u Huarezu, bilo bi odlično za vas kada biste koristili malo španskog jezika kako biste pronašli svoj put do toplote i bezbednosti. To funkcioniše.
U ovom slučaju, španski jezik je poput samodiscipline koju koristite za nešto. Vi niste rođeni znajući španski jezik, ali ga možete naučiti i koristiti. U stvari, vi ga možete koristiti koliko god vi to želite.
Što ga više koristite, to više stvari postižete. Ako ste Amerikanac koji je deportovan u Huarez na godinu dana, i primorani ste da zarađujete sebi za život, što više španskog budete govorili, to je bolje za vas.
Ako nikada ranije niste govorili španski, vi ga i dalje možete koristiti kao alat za preživljavanje.
Možete otvoriti vašu malenu knjižicu englesko-španskih izraza i početi da je koristite. Možete upitati nekoga za smernice ili pomoć, i sve to sa vašim malim rečnikom! Nije vam potrebno da ste rođeni sa nekim specijalnim talentima za strane jezike.
Isto je tako i sa samodisciplinom, potpuno isto. Ali i dalje većina ljudi ne veruje u to. Većina ljudi veruje da ili ima samodisciplinu, ili je nema. Većina ljudi misli da je samodisciplina odlika karaktera, ili permanentni aspekat njihove ličnosti.
To je velika greška. To je greška koja može upropastiti život.
Međutim, dobra vest je da je to karakteristika koju nikada nije kasno da promenite u sebi i u svojim ljudima.
Slušajte kako ljudi ovo obično pogrešno shvate:
‘On bi bio moj vrhunski prodavac samo kada bi imao barem malo samodiscipline,’ reče lider kompanije. ‘međutim, on nema ni tol’ko’.
Nije istina. On ima samodiscipline koliko i svako drugi; samo još uvek nije izabrao da je koristi. Baš kao što svi mi imamo toliko španskih reči da iskoristimo koliko ih ima i bilo ko drugi.
Istina je da što više uzimam moj maleni rečnik i koristim reči iz njega, sve mi je lakše da govorim španski. Ako dovoljno puta uzmem rečnik, i odvežbam dovoljno fraza i reči, toliko mi lako postaje da govorim španski da mi on postaje kao deo moje prirode, kao nešto što ‘imam’ u sebi. Baš kao što golf izgleda kao nešto potpuno ‘prirodno’ za Tajger Vudsa.
Samodisciplina je identična tome.
Ako je osoba koju vodiš neko ko razume da je samodisciplina nešto što osoba koristi, a ne nešto što osoba ima u sebi, onda ta osoba može iskoristiti samodisciplinu da ostvari bukvalno bilo koji cilj koji sebi zada. Ta osoba može koristiti samodisciplinu kada god to poželi, i ostaviti je po strani kada god to poželi.
Umesto toga ljudi brinu. Ljudi brinu da li imaju ono što je potrebno. Da li je to ‘u’ njima. Pitaju se da li su im to preneli njihovi staratelji i roditelji. (Neki čak misle da se to stavlja eksperimentalno u ljude; a neki misle da se stavlja genetski. Nije ni jedno, ni drugo. To nikada nije ‘stavljeno’ u njih. To je alat koji svako može koristiti. Poput čekića. Poput rečnika.)
Prosvetljene vođe dobijaju mnogo više od svojih ljudi, jer znaju da svako od njih već u sebi ima sve što je potrebno, kako bi postao uspešan. Oni ne padaju na izgovore, izvinjenja, i tužni fatalizam koji većina mediokritetnih radnika vrlo vešto ‘prodaje’ svojim menadžerima. Oni jednostavno ne padaju na to.
