Jedno veme sam u svom životu, živela na vojvođanskom salašu nadomak Novog Sada. Bio je to jedan zanimljiv i interesantan period mog života.
Salaš je bio nadomak male šumice, i divnog malog jezera. Prava idila! U tom periodu sam puno toga otkrila i naučila o sebi, prirodi i životinjama. Prvi put sam tada iz svoje ruke spustila seme u zemlju, i radosno očekivala da nešto isklija, mada nisam ni znala da li ću to prepoznati, i da li ću išta dobro uraditi, ali neka radost u meni i pokrenut izazov radoznalosti i žara za životom, me je hrabrio, tako da sam imala vere i mira u svom srcu, da će sve, ama baš sve ispasti kako treba. Sve što sam posadila shvatala sam kao neku igru i veliku prijatnost. U stvari igrala sam se! Prvi put u životu sam se igrala kao malo dete. Ujutro sam rano ustajala, izlazila u dvorište i šetala travom koja je bila okupana rosom. Volela sam da sa svoja dva psa, Bebom i Almom šetam šumicom i gledam polja oranica puna, soje, pšenice, kupusa, karfiola i drugih divnih biljaka. Ceo salaš je bio veoma prostran i velik, pun voća i rodne zemlje. Zavolela sam zemlju i gajenje biljaka, sejanje i berbu. Naučila sam da pravim rasadu u plasteniku. Moje povrće nije bilo prskano i paradajz je bio ogroman i ukusan.Volela sam da zalivam biljke, i radovala sam se svakom drvetu i njegovom rodu. Brala sam višnje, kajsije i ribizle, koje sam ispresađivala. Skupljala sam orase u jesen.
Kako Izvor uvek daje u pregršti kad oseti našu radost, tako sam i ja svojom radošću prizvala Božije darove. Bilo je nekoliko voćaka belih šljiva koje sam već viđala, pre nego sam došla tu da živim, i znala sam da nikada nisu rađale. Međutim desilo se čudo, te godine kada sam došla, bele šljive su rodile u takvom rodu da smo se svi čudili i radovali. Ljubav je najveće čudo. Šljive su dale svoje plodove, jer sam ih zavolela,okopavala, zalivala, pričala im da ću se brinuti o njima i da mogu slobodno da rode. Eto tako je i bilo.
Moja nova otkrivena ljubav prema prirodi je davala velike rezultate, pokrenuta mojom ljubavlju i radošću, što živim u tako divnoj prirodi, i dišem tako predivan vazduh. Imala sam koze koje sam hranila, i koje sam puštala da slobodno skakuću i igraju se po dvorištu. To je bila takva smejurija. Samo su gledale gde ima nešto višlje da se popnu, pa onda skoče dole. Išle su zamnom kao što pas ide za čovekom. Kada su imale male, igrala sam se sa njima i hranila ih sa radošću. Priroda mi je pokazala koliko me voli, ali i ja sam svemu na salašu pakazala svoju ljubav i radost.
Desilo mi se jednom da sam skupljala veliku pokošenu travu i umorila sam se, pa sam legla na mali plast trave da se odmorim, i tu sam zaspala. Koja je to divota neopisiva, i koji mirisi. Često sam išla na jezerce i sedela na obali upijajući zrake sunca koji su se igrali i blještali u odsjaju vode. Kada padne veče, drage žabice su u različitim tonalitetima kreketale svoje uspavljujuće melodije. Sav odbljesak sve te lepote vojvođanskog salaša je ispunio moje biće, i ja sam bila zaista srećna. Imala sam konačno onaj bezbrižni osećaj, da sam stigla kući!
Prvi put sam u veličanstvenoj tišini prirode, slušala šta mislim i šta osećam. Radovala sam se svakom trenutku izlazećeg sunca i njegovom grandioznom zalasku. Jednog dana sam posle kiše videla duplu dugu…e to je bio tako divan doživljaj, plakala sam od sreće. Tu na salašu počela sam da se konačno vraćam sebi i spoznajem, ko sam i šta želim.
Prekrasan tekst,ja sam kao dete odrasla u jednos seocetu (to je bio moj raj)mislila sam da ću zauvek ostati tamo,nažalost rat je hteo drukčije tako da smo odselili.Mežutim još uvek pamtim miris sveže pokošene trave i miris ceste posle ljetne kiše.
Jeste Daco, te mirise prigrli Duša, jer to je lepota koja ostaje večno u nama.
Draga Leci divan tekst, duboko di me dirnula sa koliko ljubavi opisujes tvoj Salas.To je jedna od mojih zelja verujem da ce tako biti jednoga dana.Oseca se da je SALAS tvoja mirna luka i oaza gde sve pa i sljiva koja nije radjala od tvoje energije i ljubavi procveta i da najlepse plodove!Hvala sto si nam podarila ovu tvoju pricu!
Snežana, to što nešto moje dodirne nekoga, eto sada tebe, meni je neizreciva radost i veselje. Verujem da i tebi može da se ostvari tvoj san. Hvala ti.
Predivna priča, Leci, iz tvojih tekstova može da se doživi radost i otkrije snaga 🙂
Draga :)) says:
Radost i jeste snaga, dobro zapažanje, ali ti je ne bi videla da je isto ne poseduješ u sebi, mi samo razmenjujemo međusobno. Hvala ti na javljanju.
Lepo je diviti se zemaljskoj lepoti, ali kako je govorio sveti Serafim Rouz: ” Nas put je ka zvezdama”!
I ZATO MOLIMO SE I MEDITIRAJMO, jer prava sreca nas tek ceka …
Idemo Leci polako ka zvezdama!
Puno te pozdravljam i cenim
Siniša, evo Mira je odgovorila umesto mene, he he he
Jeste u pravu si, naš put je ka zvezdama i veoma je dragoceno meditirati, kako bi čovek bio povezan sa Božanskim izvorom i dobijao uvide, informacije u vidu svetlosti.
Isto tako je dragoceno živeti svaki dan i svaki trenutak u radosti sa svojim bližnjima i svima koje susrećemo i uživati u životu, u svemu i u svakome videti to Božansko, što osećamo dok meditiramo.
Puno te pozdravljam i od srca ti želim svaki napredak.
Prelepa prica, pa da bog je u prirodi…
Miro tako je, Bog je u svemu, pa i u nama samima.
Hvala ti što si se javila.