Jutros dok sam pila kaficu, iznenada mi se javila slika u glavi od koje sam se samo nasmejala. To je bila slika jednog vremena i trenutaka, koje nikada neću zaboraviti, jer oni su bili moja radost, koja će me voditi kroz ceo život, u to sam sigurna.
Sve se odigravalo u Kovilju, kod moje babe i dede, gde sam najvećim delom odrastala. Bilo je veče. Izašla sam naplje na ulcu sa babom i dedom da malo posedimo na klupici, jer to je bio i običaj, posle puno posla na njivi, bašti i u kući. Konačno smo svi troje izašli da vidimo koga ima napolju. Ceo komšiluk je u to vreme izlazio na ulicu, i mnogi su se okupljali u grupice i zajedno pričali o tome šta su danas uradili, šta će sutra, o mnogim problermima na njivi i oko životinja.
Rado sam slušala te razgovore, mada nisam sve razumea, ali sam kao dete volela i osećala tu prisnu atmosferu među ljudima, koji su bili povezani i rado pomagali jedni drugima.
Sećam se kada se vrši žito, i ta ogromna mašina vršilica dođe u naše dvorište, to su bili predivni trenuci koje sam proživljavala. Bila je to sreća, koja se rečima ne može prepričati. Ja sam verovala da je to najveća mašina na svetu koja postoji. Sve je brujalo, tako da su ljudi morali da jako glasno govore međusobno, nebi li se čuli. Mnogo ljudi u dvorištu, svi rade, a mi deca, svi smo na ulici ispred kuće i igramo se. Radosno čekamo kada će ručak, jer tada baba sa ženama postavi stolove po celom dvorištu, i tada svi zajedno jedemo, kao da su svatovi, tako sam ja razmišljala i osećala. Za mene malo dete, bio je to spektakl, slika, zvukova, druženja i ljubavi, koje sam primila u svom detinjstvu!
Malo sam odlutala u svom pripovedanju, pa da se vratim onome što sam zapčela.
Dakle veče je, na ulici sam sa babom i dedom i celim komšilukom, i svi nešto divane, ha ha ha to je divna reč, koja pripada mome detinjstvu…divane!
Naravno da je tu bila i gomila dece, moji drugari i odmah smo se mi povezali i organizovali šta ćemo se igrati.
Svašta smo se igrali. Preskakali smo kanap dok se videlo, jer u selu u to vreme nije uopšte bilo struje, ali to nama nije uopšte smetalo, čak šta više imalo je neku magičnu draž. Sećam se kada bi mi baba pričala uveče priče naspram petrolejke, koja je širila svoj specifični miris i treptala svojim plamičcima, svaka priča je bila još dražesnija i lepša.
Posle konopca smo se obično igrali žmure, pa šetalice, e …tu je bilo već nekih leptirića u stomaku, koji su govorili o prvim iskricama nevine čiste simpatije. Kada nismo više ništa videli, razmišljali smo šta da uradim i setili smo se. Bila sam dete iz grada, i u to vreme to je značilo da su svi hteli da se igraju samnom, a i baba i deda su mi ugađali jer nisam stalno bila uz njih, pomislila sam da će možda ispuniti našu želju, ako ih zamolim, mada ruku na srce, to mi je bilo skoro nezamislivo.
Otišla sam do babe i dede i rekla im, da mi deca ne možemo ništa da se igramo, kada više ništa ne vidimo, pa da li bi mogli da upalimo vatru napolju. Deda je bio veoma strog i patrijarharan čovek prema svima, osim prema meni, gledao me je iznenađeno, a ja nisam disala isčekujući odgovor. Gledao je u mene a baba u njega, bila je to kružna telepatija, od mene i babe prema dedi…ajde deda upali tu vatru molim te!
Rekao je samo, budi tu sa babom i otišao u dvorište sa mojim bratom od ujaka. Posle pet minuta su izašli na šor, kako se u to vreme govorilo za ulicu i u svojim rukama je deda nosio snop kukurzovine i nekih suvih debelih grana, kao i moj brat.
Nastala je takva cika i vika, neverovatna! Sva deca su vrištala i radovala se, što će moj deda da napravi vatru na šoru, juhuuu…
Vatra se brzo razgorela, i ja sam bila ponosna na mog dedu i volela sam ga još više. Sećam se da sam ga poljubila a deda je jedva prikrio svoju dirnutost, jer je bio čovek koji je puno voleo svoju porodicu, ali je slabo to pokazivao. Ja sam uvek najviše od svih znala da ga razoružam, ha ha ha ha …deda moj, to je baš bilo super!
Igra oko vatre je mogla da započne.
Bilo je predivno gledati u vatru, dok njeni plamičci lelujaju na vetriću. Sve se videlo, ma bilo je čarobno kao da je dan!
Sećam se toliko živo te vatre i naše dečije radosti, jer nije bilo uobičajeno paliti vatru, tek tako. Ali, od tada je deda često palio vatru nama deci da možemo da se igramo. Meni je ova ispunjena želja od moga dede, bila kao da mi je neko poklonio ceo svet.
Često kada moj um krene da mi komplikuje dan, ja se setim tih večeri, i kao da sam tamo u toj svečanoj, čistoj radosti detinjstva.
Hvala ti deda Lazo, volim te!
Hej Leci moram da kažem bravo…i još jednom bravo…i neka bude još jedanput BRAVO!
Uživao sam čitajući ovu priču ali baš sam uživao i potpuno se uneo u vašu igru.
Sve sam vas video i baku i deku i komšiluk i šor i klupu…čujem kako divane a neki divanidu.
Skakutao sam oko dede i stalno ponavljao ”Pali vatru deda, šta se furtum skanjeraš.”.
Divne su to uspomene Leci a Ti si obdarena da ih tako lepo preneseš u divnu priču.
Potsetila si me na moje detinjstvo to igranje na ulici ispred kuće., ista slika a i moja Nana je sedela na klupi ispred kuće samo ne na samoj ulici. Pisao sam i ja baš o tim našim igrama predveče. Moraću da ih potražim.
Hvala Leci baš sam uživao čitajući.
Ja sam se zamorio i došao na klupu a moj Klinac još skače oko vatre..
Žiko, hvala…hvala i sto puta hvala…ha ha ha
Vidim, osetio si svu atmosferu tog vremena…da furtom se skanjeraš, ha ha ha..
Moja baba Živka je imala jedan super izraz za njene pilule koje je pila razne, kada sam već bila starija. Govorila bi mi…Ajde čedo daj mi lonče vode da popijem ove …prtene…pilule, ha ha ha…to su one što zastajkuju u grlu…super reč, a imala je moja baba mnogo bisera…
Dragi Žiko, da ti kažem iskreno, kada pišem o nečemu iz detinjstva, ja se prosto pogubim i stopim sa tim vemenom, jer sam imala detinjstvo, kakvo bi svima poželela….savršeno, čarobno.
Puno ljubavi i igre!
Moje detinjstvoje je moja snaga, pretočena kasnije u mnoge moje pobede nad samom sobom…
Drago mi je da si uživao i ti i tvoj klinac, jer vas volim oboje.
Puno pozdrava dragi prijatelju.
Predivna prica,bude toplo oko mog srca. .Leci vi ste divna zena koja stalno siri ljubav i ja vas volim.
Rozi draga,
Neizmerno uživam, da ti je toplo oko srca, jer i meni je tada toplo oko srca. To je ono u čega ja verujem, kada neko dodirne tvoje srce, ono automatski šalje povratna reakcija, kao eho. Srca se dodiruju i komuniciraju spontano i čisto, kao deca, zato se mi i zovemo Božija deca.
Ako si otvoren da osetiš nečiju ljubav, tada i tvoje srce voli, kao ja tebe….Rozi!
“Smirenoumni se nikada ne zaustavlja da pogleda na skupove, na narodne zborove, na gužvu, metež i razuzdanost. On ne obraća pažnju na reči, besede, viku i rasejanost čula. On ne želi da ima mnogo niti da je neprestano u poslovima, već žudi za slobodnim vremenom, slobodnim od briga i pomisli. … Stoga se smirenoumni čuva od svega prekomernog. Tako je on uvek u tišini, u pokoju, u miru, u skromnosti, u pobožnosti.”
Sveti Isak Sirin
” Светлост показује стварност ствари и умножава се и умањује се сразмерно с начином живота.
Као што сенка следи за телом, исто тако за смиреноумљем следи милост Божја “.
Sveti Isak Sirin
Siniša, hvala ti puno prijatelju na prelepim rečima svetog Isaka Sirina.
O Leci draga, u momentu si me vratila na detinjstvo…skolske raspuste sam i ja provodila na sorovima jednog sremskog sela, na padinama Fruske Gore…bila su to bezbrizna vremena…samo sam ja zaboravila da kupim snagu iz toga…glupo!…A tako mi ponekad nedostaje. Zivot nas jednostavno odvuce od takvih stvari…..Hvala ti sto si izazvala suze u mojim ocima pricajuci o tako divnim poznatim stvarima…Hvala ti Leci….
Mila Jasmina,
Nikada nije kasno, da se čovek seti svih radosti detinjstva.
Samo sećanje divnih i božanstvenih trenutaka nas uvodi u dimenzije radosti i sreće i budi naše unutrašnje biće, da se raduje i gradi radosne trenutke i radostan život….nikada nije kasno, Jasmina!
A… kažeš Fruška Gora, e ona je biser bisera….
Volim Frušku Goru, i sama na periode živim tamo u jednom malom idiličnom selcu, između dve planine, koje preseca vijugavi potok.
Žubori bučno potok ispirajući kamenčiće svoga toka i mami da leti zagazim u hladnu, osvežavajuću vodu.
Krošnje drveća, čitavih polja šuma, udahnjuju mirišljavi dah čistote i lepote…uh volim svoje selce.
Hvala ti Jasmina, to si se javila i zapamti…nikada nije kasno!
Ljubi te Leci.
Divna prica,,ja sam slicne dogadjaje kao ti imala,
Leci jer zivim u prelepom Somboru i kada sam bila mala uvece su svi sedeli ispred svojih kuca to jest predvece i secam se da sam sa moje dve sestre igrala jednu igru-isli smo po celoj ulici i pravile se da smo popisivaci nase drage komsije su prihvatile i odgovarale nam na pitanja veoma ozbiljno,,pa igre u sancevima sa drugarima,,,,pa kada odemo kod tetke da pomazemo u ubacivanju kukuruza u cardak,ili odlazak na njivu,okolo priroda,secam se kao juce da je bilo a mi sednemo dole na travu i deda nam ponudi slanine,onaj pravi paradajz,,,mogu da kazem da sam imala bezbrizno i prelepo detinjstvo ,,,davno vise ne zivim u starom soru ali vise nije isti,,nema vise sedenja ispred kuca,pricanja,sala,pevanja,,,onih ljudi iz moga detinjstva otisli su na neko lepse mesto a nama ostavili prelepe uspomene i jedno vreme kojeg nazalost vise nama…
Lepo si to sve opisala. Ali nije sve izgubljeno. Sve što je potrebno je da napravimo inicijativu. Isto tako kako su svi prešli na tv kao najboljeg sagovornika možemo da se vratimo na ulice i šorove da čavrljamo s komšijama.
Da, glasam za šorove, ha ha ha
Nur, svako vreme ima svoje lepote!
Sombor je tu blizu, zato nije ni čudo što slični doživljaji i reči….
Da, te sve ogre i tako su živo u nama, predivno…
Obožavala sam kada ubacujemo kukuruze u čardak, svi ti mirisi sela, meni je to sve super…
U Somboru imam dosta rodbine, divan je Sombor…ta glavna ulica….
Jeste sve se promenulo, ali sve će se to u skorašnje vreme ponovo zaokrenuti, već se zaokrenulo i svi polako se okrećemo jedni drugima, bar oni čije je srce otvoreno i prijemčivo…
Stvara se novo zajedništvo među ljudima…
Draga Nur puno te , puno pozdravljam.
Taako je lepa prica ,vratila me u detinjstbvo i neke lepe trenutke,hvala ti Leci <3
Da… da… detinjstvo su naši koreni i temelj, za dalji put koji treba preći… pa srećno Danijela i radosno ti bilo.
Pozdrav!
Draga Leci upravo pijem kaficu i citam tvoje divne pricice 🙂 Hvala ti jer me kao i druge ratnike svetlosti vracas u zaboravljeno detinstvo,zasto se tako retko secamo lepih dogadjaja ? dali zato sto smo odrasli pa kao da je zabranjeno igrati se i bar na trenutak osetiti bezbriznost i dozvoliti sebi da osetimo deciju radost .Drago mi je sto nas budis i pozivas da skinemo svoje maske i da se prepustimo radosti i ljubavi koje nam zivot pruza .Zato ti od srca HVALA saljem puno poljubaca najtoplijoj punoj ljubavi nasoj LECI koja zraci i grije nas kao sunce !!!!
Snežo, Snežice,
Uživaj draga uz kaficu i čitanje, tako i treba. Treba uživati u svakom trenuživota.Nema manje vrednih i vrednijih trenutaka, sve je podjednako deo našeg života.
Onaj koji zna da uživa, lakše pronalazi sreću! Ona je u svemu…
Svaki period života je divan, ali detinjstvo je nešto posebno…
Da, buđenje, ha ha ha …
Hvala Snežana na tvojoj srdačnosti.
Voli te Leci, puno!
Hvala Leci na divnim objavama uvek ih citam kao i sve na Ratnicima Svetlosti,,,i drago mi je sto znam da imas rodbine ovde,,jeste na nasim prostorima ovim imamo slicne uspomene,,puno pozdrava i nastavi sa divnim clancima
Hvala Nurr, hvala ti draga.
Pozdrav.