Krivica nema veze sa odgovornošću! Krivica je kažnjavanje sebe i proglašivanje sebe da nismo dovoljno dobri, i dovoljno vredni. Krivo je razmišljanje da krivica znači kako imamo odgovornosti prema životu. Uvek radimo najbolje kako znamo ito je činjenia. Ako nije dovoljno dobro, to nam je dovoljna lekcija, da učinimo više, nije uopšte potrebna emotivna bombica krivice. Krivica se javlja, jer smo se tako vremenom programirali da tako reagujemo, sli ne moramo tako, jer je to veoma stresno i nepotrebno. Kada sledeći put osetite da pristiže krivica, lepo se oprostite sa njom za uvek!
Pogledala sam neprijatelja u oči; to sam bila ja. Trebalo mi je prilično dugo vremena da shvatim da sam bila saučesnik sopstvenom nedostatku rezonovanja, u mnogim oblastima svog života. Isuviše je lako kriviti nekog ili nešto što nas je iznerviralo, i dovelo do stanja užasnog stresa, besa, prekomerne težine, nefunkconalnog posla ili emotivne veze. Mi ne želimo da preuzmemo odgovornost za sopstvena dela, jer je za to potreban trud; potreban je trud da bi promenili svoje duboko usađene principe i načine života. Nekada sam verovala da su većina mojih osećanja direktni rezultat dela i ponašanja drugih ljudi. Drugim rečima, ONI (ko god to bio) su me činili nervoznom i uznemirenom, te sam ja bila zaglavljena u toj situaciji dokle god su ti ljudi bili u mom životu. Naravno, ovakav način razmišljanja je apsolutno besmislen i apsurdan. Tera nas da konstantno stavljamo sav svoj trud i vreme u smišljanje strategije kako da promenimo druge – nešto za čega nemamo apsolutno nikakvu moć. Kakvo spektakularno gubljenje vremena! Međutim, mnogi od nas su eksperti u tome da se izludimo misleći neracionalne misli.
