Evo, i posle nekoliko godina vrednog i temeljnog rada na sebi, i dalje, ponekad, upadnem u sopstvenu zamku. Da ne poveruješ! Znam, dobro znam da ne treba da ulazim u nikakve rasprave, kamoli svađe i slično, al’ eto… Desi se i meni, iako znam da se posle svake takve ‘konvrezacije’ osećam prazno i besmisleno – bez obzira da li sam ja u pravu u svojim tvrdnjama i razlozima, ili nisam, to je potpuno pod B. Osetim se nešto specijalno važnom i bitnom, pa opletem po nekome bez razmišljanja, a znam, znam u sebi da je to potpuno glupo i besmisleno. Ne da mi đavo mira, moram da se pravim pametna. A to je tako uzaludno, jer kad nas neko ne vidi i ne čuje, pa mi možemo dubiti na trepavicama, pričati na kineskom, vrištati dok nam oči ne iskoče iz glave, ali ta osoba će samo još dublje i dublje da se zatvara, brani i šalje nam identično ono što i mi njoj. Kakvo gubljenje energije. Sramota.
Nikada ne umanjuj značaj svakog – i najmanjeg radosnog trenutka u toku dana. Sve je to jako dragoceno, jer kada uveče legneš u krevet, nosiće te čitava reka radosnih trenutaka u mirne, i divne snove.
