Vina - Priznajem, desi se i meni…

Evo, i posle nekoliko godina vrednog i temeljnog rada na sebi, i dalje, ponekad, upadnem u sopstvenu zamku. Da ne poveruješ! Znam, dobro znam da ne treba da ulazim u nikakve rasprave, kamoli svađe i slično, al’ eto… Desi se i meni, iako znam da se posle svake takve ‘konvrezacije’ osećam prazno i besmisleno – bez obzira da li sam ja u pravu u svojim tvrdnjama i razlozima, ili nisam, to je potpuno pod B. Osetim se nešto specijalno važnom i bitnom, pa opletem po nekome bez razmišljanja, a znam, znam u sebi da je to potpuno glupo i besmisleno. Ne da mi đavo mira, moram da se pravim pametna. A to je tako uzaludno, jer kad nas neko ne vidi i ne čuje, pa mi možemo dubiti na trepavicama, pričati na kineskom, vrištati dok nam oči ne iskoče iz glave, ali ta osoba će samo još dublje i dublje da se zatvara, brani i šalje nam identično ono što i mi njoj. Kakvo gubljenje energije. Sramota.

Dobro, priznajem, došla sam, savladala sam taj nivo, da kad me neko iznervira, provocira, urla na mene, bezobrazan je prema meni, ciničan – da se ne upuštam, da ne dopustim da me ‘usisa’ u svoju mašinu – već da toj osobi samo vratim ‘usijanu loptu’ natrag u krilo. To je najbolji princip, i toplo ga preporučujem. Funkcioniše – bombonica! Zamislite, neko me je verbalno napao (nebitno u vezi čega) a ja se osećam odlično, nikad bolje! Naučila sam da umirim svoj dah, da zavežem svađalački jezik, da se ne nakočoperim i pokažem očnjake, već da u miru, smirenog glasa, kažem ono što mislim – bez nekog specijalnog objašnjavanja i upljuvavanja – i da toj osobi samo vratim natrag ono što mi je i poslala. Jer realno – osoba koja je u nemiru i napada vas, nema nikakve veze sa vama. Razlozi njenih nemira i problema nemaju nikakve veze sa vama. Uvek je to nemir koji ta osoba ima sa sobom. Nešto sa čime se bori, nešto što ne želi da prihvati kao svoju odgovornost i nešto za čega bi najradije okrivila nekog drugog – Vas!

Ljudi obično očekuju od nas da se ponašamo onako kako bi oni želeli, da razmišljamo i mislimo stavove koji i oni misle, da su nam najvažnije stvari koje su i njima najvažnije i sl. Evo na primer, moja mama. Uf, dve slične, ali opet veoma različite osobe. U nekim pitanjima smo toliko različite da je to nezamislivo. Ranije mi je to bio veliki problem. Stalno smo se svađale, raspravljale, mrzele. Jedna drugu psovale u sebi, i to oko gluposti. Tipa: ona mrzi što ja ostavim kupatilo u poplavi posle tuširanja, mrzi što ja ne perem suđe odmah posle jela, mrzi što ne tresem ćebe od dlaka…gluposti! A mene je isto tako nerviralo kod nje što me je konstantno, uporno i neumorno gnjavila za te gluposti, po meni, gubljenje dragocenog vremena. I tu su nastajali strašni konflikti, teške reči, pokretala su se mnoga dublja pitanja iz detinjstva, krivice, besovi – emocionalni mulj najgrozniji. To je trajalo godinama, do te mere da sam se često pitala: ‘Bože, zašto ja uopšte imam roditelje? Zašto?…‘ A ja svoju majku volim zaista mnogo i da ja dođem do te tačke, da poželim da je nema – značilo je zaista alarmantnu situaciju.

Ona mi je ‘pomogla’ da naučim da se ne upuštam u takve konverzacije bez kraja, bez smisla, bez poente. Izvežbala sam se sa njom, i princip primenila na sve ostale ljude. Wow! Efekat je bio zapanjujući! Da vidite samo kako ljudi reaguju, prosto im para krene iz ušiju kad shvate da ste smireni, da vas ne dotiče njihova ‘zloba’ (pregruba reč) i njihovi napadi; kada im vratite smireni glas, ljubav i razumevanje. Uf, peku ih ruke, verujte mi! Sami su tražili, zašto biste vi dopustili da vas bilo ko vuče na dole, pogotovo onda kada ste hiper raspoloženi, lagano koračate kroz svoj dan, sa sopstvenim izazovima – pa ne treba vam sad još i tuđ teret, prođ’te me molim vas.

I kada kažem da im date ljubav, razumevanje i smireni glas – ne mislim da okrenete drugi obraz kako bi vas lemali bez milosti, već kažem da okrenete drugi obraz, ali i glavu, i celu vašu pažnju sa osobe koja je trenutno u takvom stanju. Znači, da je ne uzimate za ozbiljno, da ne primate to lično, već da se izdignete iznad toga, da vidite da je ta osoba trenutno u stanju nemira, da bunca stvari koje verovatno ni ne misli zaista, da vidite da je u strahu, i da je razumete. Ali da ipak, na lep način, prijatnim tonom kažete ono što zaista mislite. Znači, da ne date na sebe, ali opet da ne počnete i vi da urlate, psujete i upuštate se u svađu. U praksi ćete osetiti granicu. Kažete to, i nastavite da radite ono što ste i radili dok vas ta osoba nije prekinula svojim monologom žrtve.

Nakon nekog vremena, i vi i ta osoba ćete se verovatno smejati glupostima koje je rekla i čitavoj situaciji, jer ljubav uvek pobedi, i kada pokažete ljubav pre svega za sebe, a i za tu osobu, osećate se fenomenalno. Snažnije milion posto.

Probajte.