Kada pogledam mog dragog psa Bibija pravo u oči, pokrene se nešto što postoji duboko u meni, što zapravo odgovara na njegovo milo i drago postojanje. On budi moju povezanost sa mojim sopstvenim bićem. Volim ovo malo dlakavo čudo, jer sunce njegovog bića sija i preliva se na mene, čineći me drugim ljudima milijom, toplijom i dražom. Što sam više svesnija njegovog sjaja, taj sjaj postaje i deo mene. Mnoge divne stvari koje sam otkrila o sebi, prvo sam videla u njemu. On mi je pomogao da postanem bolji čovek.
Sebičnost je iz sebe, a škrtost je ni za sebe ni za drugoga. Sebičan čovek je u vibraciji širenja, a škrt je u vibraciji skupljanja. U svakom slučaju i jedan i dugi su na svom putu, ali različitog smera i tempa, međutim jednog dana će se sigurno sresti, zato im nećemo zamerati.
Čovek je sam po sebi dovoljan da bi bio srećan, ali retko se prepušta toj snazi u sebi. Delom zbog svoje lenjosti, a delom jer se upoređuje sa drugima. Zajedništvo među ljudima bi bilo snažnije, iskrenije i sa mnogo više povezanosti i ljubavi, kada bi prvo mi sami sebi bili dovoljni za sreću.
