Evo, i posle nekoliko godina vrednog i temeljnog rada na sebi, i dalje, ponekad, upadnem u sopstvenu zamku. Da ne poveruješ! Znam, dobro znam da ne treba da ulazim u nikakve rasprave, kamoli svađe i slično, al’ eto… Desi se i meni, iako znam da se posle svake takve ‘konvrezacije’ osećam prazno i besmisleno – bez obzira da li sam ja u pravu u svojim tvrdnjama i razlozima, ili nisam, to je potpuno pod B. Osetim se nešto specijalno važnom i bitnom, pa opletem po nekome bez razmišljanja, a znam, znam u sebi da je to potpuno glupo i besmisleno. Ne da mi đavo mira, moram da se pravim pametna. A to je tako uzaludno, jer kad nas neko ne vidi i ne čuje, pa mi možemo dubiti na trepavicama, pričati na kineskom, vrištati dok nam oči ne iskoče iz glave, ali ta osoba će samo još dublje i dublje da se zatvara, brani i šalje nam identično ono što i mi njoj. Kakvo gubljenje energije. Sramota.
Odrasla sam u porodici gde su žene imale master diplomu iz neumornog davanja krivice. Moju baku ste mogli na kilometar čuti kako uzdiše i gunđa. Ponekad to njeno kukanje trajalo bi satima. To je bio njen način da pokaže koliko je bila nesrećna zbog nečega što je činila za porodicu, a što niko nije ili primetio, ili nije znao da ceni. Svaki put kada sam pitala svoju baku zašto uzdiše odgovorila bi mi: ‘Ja patim.‘ Trebale su mi godine da shvatim da nije bila u stanju da učini da je drugi čuju na način koji nije bio disfunkcionalan.
Kada te sa svih strana sastavi sve ono što nisi postao a hteo si, sve ono što si žarko želeo a nisi dobio, i sve ono što si poželeo da uradiš, a iz nekih razloga nisi i zbog toga se osećaš kao da si izdao samog sebe. Osećaš se nepotpun, neispunjen i kriv. Osećaš se da ukočeno stojiš u mestu pun zebnje i nepotpunosti. Kao da te nema. Čini ti se da je dovoljno da neko samo dune i tebe potpuno nestade.
Pesnik Henri Vodsvort Lonfelou je napisao, ‘Kada bismo mogli čitati tajnu istoriju naših neprijatelja, našli bi u svakom čoveku dovoljno tuge i patnje koja bi razoružala svaku mržnju i neprijateljstvo.’
