Prošle boli se mogu ponoviti.
Pronalaženje i isceljenje životnih obrazaca razmišljanja.
Ciklus prirode se primenjuje na naš život isto kao i na globalne događaje. Iako ovu vezu i sami poznajemo na intuitivan način, ona se često pojavi u našem životu na načine i u trenutcima, koji su krajnje neočekivani i sasvim nepogodni. Na primer, svi mi smo čuli za ljude koji ostave svoje poslove, veze i prijatelje i presele se u novi grad radi ‘svežeg’ početka. Možete verovatno pogoditi šta im se desi.
Iako možda sama promena okruženje jeste upravo ono što nam je doktor prepisao, nije retko da shvatimo da dok ljudi, vreme, i oblaci mogu da se menjaju, okolnosti koje smo mislili da ostavljamo iza sebe ipak ostaju nepromenjene. Zašto bi se menjale? Ciklusi našeg sveta i našeg života sačinjeni su od vremena i prostora, materije univerzuma koja ne može biti vezana nekom kućom ili gradom. Kada mislimo o našem životu iz ove perspektive, ne treba da nas iznenadi da ciklusi koji igraju tako moćnu ulogu u svetu, igraju jednako moćnu ulogu i u našem ličnom životu. I ponovo, ključ u otkrivanju tih obrazaca jeste da spoznamo gde je njihov početak.
Kuća mi se činila čudnom tog jutra. Iako je bila subota, dan koji je moj otac obično koristio kako bi nadoknadio uskraćeni san zbog dugih radnih sati koje je proveo na poslu te nedelje, on i moja mama ustali su rano.
Iako sam ih mogao čuti u kuhinji, sve to mi nije zvučalo kao tipičan vikend. Nisam čuo mamu kako peva, što je obično radila obavljajući svoju rutinu domaćinskih poslova. TV koji bi obično odjekivao sa najnovojim vestima bio je crn i hladan; a ni radio nije puštao pesme u spavaćoj sobi mojih roditelja. Iako su moji mama i tata bili budni, osim zvukova njihovih koraka koji su se pomerali iz sobe u sobu po drvenom patosu, kuća je bila u apsolutnoj tišini.
Oprezno, na prstima izašao sam iz svoje sobe i hodnikom, došao do spavaće sobe i provirio unutra. Moj otac je stojao sa otvorenim koferom na krevetu, pakujući svoje uredno ispeglane poslovne košulje. Dobro jutro sine, rekao mi je dok me je ukebao krajičkom oka kako se krijem u hodniku. Uđi na minut ovamo, hoću da razgovaram sa tobom. U našoj kući atmosfera je bila već duže vreme napeta. Znao sam da su moji roditelji imali problema, i moja prva pomisao je bila da ću u najmanju ruku dobiti barem neko objašnjenje. Bio sam u pravu, ali objašnjenje nije bilo onakvo kakvo sam očekivao.
Idem na neko vreme, rekao je moj otac, i nisam siguran kada ću se vratiti. To je bilo to. Posmatrao sam dok je zatvarao svoj kofer, i pratio sam ga dok je silazio dole niz hodnik i prošao pored moje majke koja je bila u kuhinji. Njene oči su još uvek bile crvene od plakanja posle sinoćnjeg razgovora koji su vodili. Ona i ja smo zajedno tog dana posmatrali mog oca kako odlazi od kuće. Tada nisam to razumeo, ali sam upravo prisustvovao završetku braka svojih roditelja. Imao sam 11 godina.
Tek nekolioko godina kasnije, počeo sam da shvatam koliko je taj momenat imao uticaj na mene. Kada sam došao do zakljuka šta mi je taj dan značio, shvatio sam da sam izgubio ne samo mog oca, već i svoju porodicu – barem onakvu kakvu sam je znao prvih 11 godina svog života.
U prvo vreme sam verovao da će se, osim toga što moj tata nije tu, sve u mom životu nastaviti kao i normalno – sve, osim na primer, kada su svi dečaci mog godišta dobijali poklone od svojih očeva, a ja nisam. Zatim, roditeljskih sastanaka u školi, kao i vikenda Boj Skauta koji su bili za očeve i njihove sinove, zatim moj prvi javni govor u našoj lokalnoj crkvi, kao i nagrade koje sam primio na plivanju – i počeo sam da shvatam da nešto nedostaje u mom životu i da sam još nešto takođe izgubio tog subotnjeg jutra.
Razlog zbog kojeg vam pričam sve ovo je zato što nudi primer kako nam iskustvo nošenja snažnog emotivnog uticaja koji smo doživeli u jednom momentu u životu može postati preduslov da se takvo iskustvo ponovi tokom vremena. Značenja koja dajemo traumatičnim iskustvima mogu pokrenuti ciklični obrazac koji nas može pratiti kroz naše živote.
Ako je iskustvo pozitivno, puno emocija ljubavi koje afirmišu život, onda to verovatno nije nikakav problem. Tada sigurno nema potrebe da bilo šta priznate sebi i iscelite. Ja imam osećaj da mi retko kad zateknemo sebe kako se žalimo zaglavljeni u misterioznim obrascima radosti, isceljenja i mira u našem životu. Ako se to čak i desi, to verovatno nije nešto što bismo želeli da promenimo.
Negativni obrasci razmišljanja će se neizbežno proizaći iz situacija svakodnevnog života – momenti gubitka voljenih, bol, izdaja, – to mogu postati nesvesna semena za obrazac koji se pojavljauje opet i opet. Na sreću, baš kao što su obrasci koji se ponavljaju prilike za promenu obrazaca za rat i agresiju na svetskoj skali, ako upoznamo sopstvene cikluse i kako oni funkcionišu, oni mogu postati moćni saveznici u isceljenju jedne od najvećih boli našeg ličnog života.
Uvek inspirativan, Greg Brejden.
Odličan tekst!