Tim Rajan - Vodite se srcem

Više razmišljanja ili više osećanja?

Otišao sam u šume jer sam hteo još više da živim namerno, da se suočim samo sa esencijalnim činjenicama života, I da vidim da li ću uspeti da naučim ono što to iskustvo ima da me nauči, a ne da, kad dođe čas da umrem, shvatim da nisam ni živeo. – Henri Dejvid Toro

Napolju je bilo sivo I hladno dok sam hodao u podnožiju impozantne planine. Činilo mi se da se jesen pretvorila u zimu u roku od par sati. Dok sam koračao, sneg je padao na moje lice – tiho I polako – I na još uvek raznobojno lišće na zemlji. Lišće je pucketalo pod mojom težinom dok su mi stopala dodirivala tlo. Čuo sam kako teče mali potok nedaleko, sa moje leve strane. U tom momentu, bio sam potpuno budan za život. Moje telo se opustilo, I moje obrve poravnale. Nešto se upravo desilo, ali ja ništa nisam radio. Samo sam pustio da bude. Pejzaž mi je izgledao jasnije; moj dah na hladnom vazduhu bacio me je u trans. Imao sam utisak kao da se oblak podigao iz mojih očiju. Nisam imao želju da budem negde drugde – nikakve misli o nekom boljem mestu. Nije postojalo ništa što sam trebao postići niti dokazati bilo kome. Nisam morao da branim nikakvu političku poziciju I nisam imao potrebu da dokazujem sopstvenu vrednost jureći po ofisu. Nisam morao da pobedim u nikakvoj raspravi, niti argumentu, niti da dokazujem svoju poentu. Nisam imao potrebe da se svidim bilo kome. Nisam žudeo za odobravanjem. Bio sam…ma bukvalno sam samo bio.

Nakon nekoliko dana prakse I instrukcija na seminaru Moć Svesnosti, koji je vodio Džon Kabat Zin, na Menla planini u Njujorku 2008. godine, čitav trening je lagano hvatao korene u meni. Moj um se smirio I više nije jurcao neprestano kao da je na trkama, a ja sam samo udisao I izdisao.

Smatram da naše društvo pati od preneglašenosti intelekta I averziju na bilo šta što je vezano za naše srce. U programu ovog seiminara, Džon je koristio priče I pesme kako bi prikazao potencijal koje ima naše srce. Što je manje priče I žamora bilo u mom mozgu, to su me više dotakle pesme koje sam čuo. Moje, tako otvoreno srce, podsetilo me je na mog najstarijeg rođaka Nikolasa. On ima pet godina I pohađa Katoličku školu Sestara u Jangstounu. Jednog dana nakon časova, Nikolasova učiteljica je rekla njegovoj majci da na kraju svakog školskog dana ona svira klasičnu muziku dok svi učenici spremaju učionice. I da svakog dana, Nikolas plače kad čuje kako ona svira. Sestra kaže kako ga ta muzika duboko dirne u srce. Kako predivno! Kako mi – kao društvo – učimo našu decu, roditelje, sve, da održe tu konekciju sa čudima svuda oko nas? Savršeno komponovana muzika ili umetnost, čuda prirode, čak I naša sopstvena sposobnost da dišemo, jesu sve čuda. Da bismo to osetili, moramo prestati da živimo isključivo u svojim glavama, već takođe I u našim srcima.

Neke od pesama koje je Džon pročitao bile su napisane od strane Američkih giganta poput Toroa ili Emersona. Čini mi se da bi nam svima mnogo koristilo kada bi delali malo više sa staništa srca. Iznenadili bismo se koliko bi mali akt pažnje I dobronamernosti otpustio energiju, entuzijazam, I maštu, koja je zatvorena u boci našeg previše stresnog uma I tela. Pokušali smo milion puta da razmišljamo o putu do boljeg društva. Ali naše razmišljanje ne funkcioniše tako dobro ako niije poravnato sa onim što osećamo duboko u našem srcu, našim inspiracijama I nastojanjima, našim najdubljim željama. Mi moramo ponovo poravnati sebe baš kao što GPS sistem u kolima kalibriše svoje rute. Kada nas naš lutajući um odvede dalje od našeg srca, mi moramo pauzirati I poravnati se sa vrednostima koje smo tamo postavili. Onda se možemo prisetiti šta je ono što nas motiviše I inspiriše da ustanemo iz kreveta I prigrlimo izazove svakog dana. Ja sam ovu lekciju naučio tamo gore u planinama.