Džonti Haversedž - Udahnite

Praksa svesnosti počinje ovde.

Spoznajte svoju zapanjujuću moć inspiracije.

Da li ste svesni svog disanja? Da li ste zaista svesni iskustva disanja, upravo sada, u vašem telu? Ne u smislu: Da, naravno da dišem, već u smislu da li ste svesni upravo te senzacije disanja koja kruži kroz vaše telo upravo ovog momenta? Da li ste svesni vazduha koji nežno dodiruje unutrašnjost vaših nozdrva dok ga udišete? Da li primećujete kako se vaše grudi uzdižu dok se vaša pluća pune vazduhom? Da li osećate ekspanziju vašeg abdomena dok se dah spušta dole u vaš stomak? A šta je sa kucajem vašeg srca – da li ste u stanju da osetite kako pumpa krv punu kiseonika kroz vaše telo? Napokon, da li ste svesni vašeg daha dok izdišete, kontrakcije stomaka I opuštanja vaših grudi, hladnog povetarca ispod vašeg nosa, ili vaših usana, dok se vazduh ponovo meša sa prostorom oko vas?

Proverite da li možete da obraćate pažnju na svoje disanje sledećih nekoliko momenata. Da se istinski konektujete sa svojim dahom, ne kao sa intelektualnom idejom, već na način da ga osetite, da se spojite sa njim. Budite radoznali u vašem iskustvu. Gde osećate senzaciju? Kakve su njene osobine? Ne postoji potreba da ih analizirate, samo ih primetite, to je savršeno u redu. Kad god primetite da vam je pažnja odlutala sa vašeg disanja – iznenada ćete zateći sebe u razmišljanju, možda o onome šta ste jeli za doručak, bolu u stomaku, ili o tome kako je ovo uvrnuta vežba – samo primetite da vam je um odlutao I nežno ga dovedite natrag, tako da se vaša pažnja fokusira ponovo na vaše disanje. Ovo je vežba svesnog disanja.

Zar nije dah zapanjujuć? Ceo dan I noć. Naše telo nastavlja da diše, bilo da smo toga svesni ili ne. Čak I kad zaspimo, mi uvlačimo vazduh, puneći svoja pluća, hraneći organe – naše disanje nas održava živim. Ne moramo ništa da radimo; mi samo trebamo da dopustimo da se ono odvija. Naša tela dišu za nas. To je predivno.

Koliko često obraćate pažnju na vaše disanje, na jedan ovako svestan način? A koliko često, sa druge strane, ga uzimate zdravo za gotovo, predpostavljajući da će vas vaše telo održavati živim samo zato što je to radilo ceo vaš život? Disanje je fundamentalna aktivnost u koju se uplićemo kao živa bića. Kada prestanemo da je obavljamo na par minuta, mi umiremo. A ipak, većina nas veoma retko obrati pažnju na ovaj vitalni proces – retko da primetimo kako je to disati, u najosnovnijem telesnom nivou, biti živ.

Ako veoma retko primećujemo teksturu, kvalitet, osećaj našeg disanja – proces koji se u nama odvija svo vreme – šta onda još propuštamo? Koja još iskustva rutinski prolaze pored nas, možda zato što smo prezauzeti razmišljanjem o prošlosti ili o budućnosti, ili pokušavamo da stignemo svugde, osim tamo gde već jesmo? Koliko našeg života živimo na automatskom pilotu?

Moguće je da ćemo otkriti još mnogo toga o sebi I svetu oko nas kada bi smo mogli obraćati više pažnje na svaki momenat ponaosob, na isti način kao što smo malopre obratili pažnju na svoje disanje. Oko nas je konstantna magija: u veličnastvu drveta, na primer, možda nekog koji je tu stojao već vekovima, I čiji živi delovi – lišće, stablo, I grane – jesu čudni I misteriozni poput našeg tela. Čuda su nađena širom sveta prirode: u insektima I glodarima koji puze ispod nas, kao I u zvezdama I Suncu, tim gigantskim formacijama, koje ipak oblikuju samo majušnu tačkicu ovog univerzuma o kojem zapravo znamo veoma malo.

Možda bismo takođe mogli obraćati I više pažnje na sopstvena dostignuća – osećaj sastojaka u ukusnom obroku, uživajući u izuzetnom ukusu dok žvaćemo hranu? Možda bismo mogli pogledati u zgrade u našoj ulici, I videti kako su one pažljivo izgrađene, cigla na ciglu, I kako nas štite od elementarnih pojava? Možda bismo mogli obratiti pažnju čak I na kursor na našem kompjuterskom monitoru, primećujući kako se strelica pomera kada pomerimo miša sa jedne strane na drugu. Koliko mnogo nas, u potpunosti shvata kako ovo zapanjujuće delo tehnike zaista funkcioniše, ili kako je izumljeno?