Moje hodočašće u Međugorje
Imao sam samo sedam godina u jesen 1986. godine, kada su moji roditelji čuli glasine koje su kružile u njihovoj crkvi, o magičnim isceljenjima koja se dešavaju u Evropi. Parohija naše lokalne crkve spominjala je čuda koja se navodno dešavaju u malom selu Međugorje, u Jugoslaviji, sada Bosni i Hercegovini. Natprirodna javljanja Device Marije počela su 1981. samo dve godine nakon što sam ja rođen. U toku sledećih pet godina, Međugorje se pretvorilo iz malog seoceta na Balkanu u svetski poznatu duhovnu destinaciju i hodočašće.
Tvrdili su da je Marija odabrala malu grupu dece kojima se pojavljivala i delila svoju nebesku mudrost, kao što je bio slučaj i u mnogim drugim mestima širom sveta, od smrti njenog sina Isusa Hrista. Marija se nekoliko puta pojavljivala jugoslovenskim dečacima i devojčicama, i obraćala se isključivo njima, iako je često u tom trenutku pored dece bilo i odraslih ljudi. Deca bi u tim momentima ušla u neko transcedentalno stanje, i tek kasnije delila sa ostalim seljanima ono što im je rečeno.
Kada su se glasine raširile, hiljade i hiljade ljudi pohrlilo je u Međugorje u nadi da vide Mariju i posvedoče velikom čudu koje se tamo dešava.
Za moje roditelje, koji su oboje bili posvećeni katolici i koji su se regularno molili Devici Mariji – ovo je bio odgovor na sve molitve. Ljudi iz lokalne crkve su im rekli da je na Međugorju bilo nekoliko čuda van toga, kao što je pojavljivanje sunca iznad sela, koje se brzo vrti. Ali takođe su mnogi hodočasnici posvedočili da su im se izlečile smrtne bolesti i mnoge povrede.
Majka i otac su verovali svim svojim srcem, da ako postoji barem i mala šansa da se ja izlečim i zacelim u Međugorju, da oni moraju delati i to odmah. Odlučili su da me moraju odvesti u Jugoslaviju po svaku cenu.
Moj otac je uvek bio odan i brižan porodični čovek, i uvek se trudio da obezbedi najviše koliko god je mogao kako njegovoj porodici nikad ništa ne zafali. Želeo je da ode u Međugorje ali mu je osiguravajuća kompanija zadavala mnogo obaveza. Zato su se dogovorili, da će on ostati i čuvati domaćinstvo sa mojim bratom, a da će me majka odvesti u Jugoslaviju. Nije prošlo dugo, a mi smo već putovali sa grupom katoličkih hodočasnika u Međugorje.
Imao sam samo sedam godina i moje prvo putovanje van zemlje bilo je i zastrašujuće i fascinantno u isto vreme. Samo putovanje sa mojom majkom bilo je nezaboravno iskustvo, jer nikada nismo nigde išli sami nas dvoje, osim u bolnicu na još jednu moju operaciju. A sada, putovali smo u egzotičnu zemlju za koju nikada ranije nisam ni čuo, i mesto gde je Majka Isusa posećivala regularno!
Jugoslovenski pejzaži su za mene bili poput vanzemaljskih predela, van svakog američkoh načina života na koji sam navikao. Reći da sam bio šokiran kada smo stigli u selo, mala je reč za moje stanje. Bio sam gladan kada smo stigli u Međugorje; kao američki klinac koji nikada nije putovao van zemlje, očekivao sam da ćemo naleteti na neki MekDonalds usput. Umesto toga, zatekli smo krave i koze koje su slobodno trčkale ulicama, zajedno sa kokoškama i petlovima koji su živeli zajedno sa ljudima i slobodno ulazili u kuće.
Mama i ja smo ostali kod divne ljubazne porodice deset dana koliko smo boravili u Međugorju. Oni su bili veoma siromašni, nisu imali struju, i govorili su veoma malo engleskog jezika. Tada je bila zima, i moja majka i ja smo morali spavati u punoj odeći kako se ne bi smrzli. Uveče, ona i ja smo sedeli oko porodične vatre kako bi se zagrejali, i ustanovili smo neki jezik znakova kako bi komunicirali bolje jedni sa drugima. Ta porodica je bila zaista divna, i iako nisam bio naviknut na njihove običaje i kuhinju koja se sastojala od jagnjetine, slanih sireva i bibera, podelili smo radosne trenutke smeha i zbližili se vremenom.
Svakog jutra, moja majka i ja smo pešačili na vrh planine, mesto gde su mladi vizionari doživeli pojavljivanje Marije. Kada je došlo poslapodne, oni su se skupljali u kući lokalnog sveštenika i tamo su primali vizije. Svakog dana, druga grupa ljudi bila bi pozvana u specijalnu odaju gde je mogla da posmatra i da se zajedno moli za vizionarima, dok su svi ostali ostajali napolju. Moja majka i ja smo bili među pozvanima čak dva puta, i posmatrali smo tu decu sa njihovim licima i sjajnim očima kako se mole i razgovaraju sa Svetom Majkom. Ni moja majka ni ja nismo ni videli ni čuli Mariju, niti smo prisustvovali ijednom od takozvanih čuda – izlečenja ili nečeg drugog – sam boravak tamo, bio je veoma duhovno i spiritualno iskustvo.
Kada smo se moja majka i ja vratili natrag u Luizijanu, moje telo je bilo identično onakvo kao kada smo i krenuli. Nisam doživeo nikakvo čudesno isceljenje, niti natprirodno izlečenje, ali moji roditelji su bili sigurni da će promene tek doći. Zato, već sledeće godine, ja sam opet bio na svom putu ka Međugorju. Ovog puta sam putovao sa ocem, koji je bio ubeđen da će sledeća poseta biti presudna. Otac i ja smo se molili svaki dan, ali opet, nismo iskusili nikakvo čudo.
Ponovo, jedan član moje porodice i ja, vratili smo se sa hodočaća u Međugorje sa nikakvim vidljivim znakom izlečenja niti čuda. Međutim, iako je moja koža i dalje bila sva u ožiljcima, moji prsti nisu izrasli, moje lice i dalje potpuni haos, to nije značilo da moja porodica nije bila blagoslovena. Kako ova putovanja ne smatrati blagoslovom? Posle svega, ipak smo dopustili da budemo motivisani ljubavlju, nadom i verom.
Takođe verujem da je putovanje u Međugorje učinilo dve veoma važne stvari: ojačalo je vezu između mojih roditelja i mene, i nateralo me je da se duboko zamislim šta zaista znači doživeti čudo. Zaključio sam da, ako i treba da mi se desi čudo, ja sam taj koji ga mora ostvariti. Za čudo treba velika količina vere, ali vera koja mi je bila potrebna za to je vera u sebe, tj. u sopstvene sposobnosti da uspem u bilo čemu što poželim, bez obzira na fizičke prepreke sa kojima se suočavam.
Veoma poucno.Hvala.