Kako se pažljivo slušanje uvek isplati.
Da li ste u koraku sa vašim nivoom duše?
Ako se pitate kako obična veština slušanja može promeniti živote, voleli bismo da sa vama podelimo sledeću priču. To je iskustvo bivše stundentkinje koja je bila maturant, i deo sedam – žena kontigenta, Univerziteta u Santa Moniki, koje su otputovale na Mrtvo More, u Jordan, kako bi prisustvovale seminaru koji je bio deo programa Partnerstvo za Mir, i koji se zvao ‘Prema Pravdi i Pomirenju‘. Ovaj događaj, desio se 2004. godine, i bio je sponzorisan od strane Ujedinjenih Nacija; obuhvatao je 50 radnih žena Izraela, i 50 radnih žena iz Palestine. Zbog političkih tenzija, sastanak se nije mogao održati niti u Izraelu, niti u Palestini, te su ove hrabre žene načinile svoj put do neutralnog Jordana na tri dana, kako bih istražile specifične inicijative za poboljšanje okoline u kojoj se gradi mir, tako što bi ohrabrivale razgovor, i promovisale međusobno razumevanje.
Seminar se zvao Veštine Razgovora Radi Uticaja na Promenu, i sastojao se uglavnom od procesa između tri osobe, tokom koga je jedna osoba bila ona koja sluša, druga je bila ona koja govori, a treća je bila neutralni posmatrač. Osoba koja govori, pozvana je da nešto kaže o nečemu veoma ličnom, značajnom, i veoma važnom za čitavu svrhu konferencije. Ona koja je slušala nije smela da komentariše ono što je osoba koja govori pričala, već da primenjuje veštinu koju je trio nastojao da nauči, što je u ovom slučaju bilo Slušanje Centrom Svog Srca. Zadatak neutralnog posmatrača bio je taj, da u tišini obezbedi bezbedan i prihvatljiv prostor za obe žene da govore, a zatim da obezbedi konstruktivni feed-back obema, što se tiče njihove efikasnosti u praktikovanju te veštine.
Drugog dana radionice, žene su počele da upadaju jedna drugoj u reč. Primetila sam da su se pojavile dve najuticajnije žene, koje su obe bile psihoterapeuti, jedna iz Izraela, a druga iz Palestine. Bila sam zamoljena da budem njihov neutralni posmatrač.
Kako je vežba počinjala, bila sam pomalo nervozna što sam u prisustvu žene iz Palestine. Bila je mlada, vojnički nastrojena, besna, i veoma spremna da bez oklevanja kaže šta joj je na umu. Tokom prethodnog dana, govorila je svoje mišljenje na jedan veoma agresivan način. Došla je da izrazi svoj stav ženama Izraela, i nije bila spremna da načini trud i napravi barem malo mesta za rešenje situacije između te dve zemlje.
Žene su bile upućene u strukturu vežbe, ali su se bez obzira na to automatski počele raspravljati i debatovati. To je bilo, kao da su dve zemlje vazduhom slale sav animozitet koji su gajile jedna prema drugoj, a ne dve žene koje normalno razgovaraju. Prekidala sam ih nekoliko puta, i govorila im da probaju da vežbaju veštinu Slušanja iz Centra Srca, i vide šta će se desiti. Mora da sam intervenisala barem četiri puta, dok je njihova rasprava eskalirala. One su bile dve visoko obrazovane, inteligentne i iskusne žene, koje su govorile sa velikom strašću. Možete zamisliti svu tu vatru koja je buktala u njima.
A onda je žena iz Izraela ‘ukopčala’. Prestala je da reaguje i počela je da sluša. Bilo je to zapanjujuće. Dok je ostavljala dovoljno mesta za ženu iz Palestine da kaže svoje, obe su se opustile i fokusirale na svoju unutrašnjost. Osetila sam kako se istorije njihovih zemalja tope i i nestaju, dok su počinjale da istinski slušaju jedna drugu, kao žena ženu. Autentičnost njihove razmene bila je nešto zaista duboko dirljivo za posvedočiti.
Za vreme razgovora koji je usledio posle seminara i procesa ‘slušanja’, žena psihijatar iz Izraela, podelila je sa svima činjenicu da je shvatila da za sve ove godine svoje prakse u bolnicama, kao i u privatnoj praksi, pa čak i za vreme svojih predavanja na univerzitetu, nikada nije znala istinski da sasluša sagovornika. (Kasnije mi je priznala, da pre, dok bi slušala ljude, obično je čekala da završe, kako bi ima rekla gde i kako nisu u pravu.) Osetila sam da je ovo fenomenalna poruka i iskustvo jednočasovnog dijaloga, koji je za rezultat dobio promenu obrasca razmišljanja, koji je osoba gajila čitav život. I to što je ona osetila sigurnost da to podeli sa čitavom grupom, bilo je ništa manje od čudesnog.
Ta žena je takođe rekla da je u triu, iako je sebe uvek smatrala prilično liberalnom, shvatila da to definitivno nije bilo dovoljno. Priznala je da su za ljude iz Palestine postojale teme koje su bile mnogo dublje i značajnije, nego što je to predhodno shvatala. Takođe je rekla, da je bila mnogo isfrustrirana što nije mogla učiniti još više kako bi donela mir u region. Ovo je bio prosvetljujući momenat za nju, i mi smo bili blagosloveni kao svedoci njene promene svesti.
A zatim je ustala žena psihijatar iz Palestine, kako bi podelila svoju priču. Ovog puta, bila je značajno mekša u svom govoru. Stajala je bez besa i odbranbenog stava, koji je ranije predstavljao njenu ličnost, i priznala je, da je ovo bio prvi put u njenom životu, da se osećala kao da je neko zaista sluša. Rekla je: ‘Imala sam zaista duboko iskustvo. Slušala sam ženu iz Izraela sa stavom prihvatanja, i videla sam da su njene brige veoma slične mojima. Bila sam zaista iznenađena.’
Dve žene su iskusile veoma duboku konekciju, i odlučile su da svoj dijalog nastave i za vreme ručka. Jasno je da su ispunile želju UN, da učesnici prevaziđu stav takmičenja u kukanju, koji vuče korene iz drevnih ozlojeđenosti i animoziteta, i pretvore ga u dijalog, u kome je, barem za ove dve žene mir zaista prevladao.
Ovo iskustvo je za mene bilo veoma inspirišuće. Sećam ga se kao da se juče desilo, i znam da ću ga pamtiti čitav život. Kako je samo velika afirmacija Slušanja iz Centra Srca.
