Nedavno mi je jedan moj prijatelj iz Kanade pričao kako će voditi decu na koncert neke velike ‘zvezde’, veoma uspešnog rok benda. Moj prijatelj je bio oduševljen sa iskrenom zahvalnošću koje su muzičari ispoljili ka svojim fanovima, zahvaljujući im na prilici koju su im omogućili da žive život kreativne radosti I divnih prilika. Fanovi su takođe bili duboko zahvalni na uživanju koje im je bend pružao svojim pesmama.
Većina ljudi koju sam upoznao ili posmatrao, a koji su na top nivou u svom odabranom polju zanimanja poseduju ove stavove zahvalnosti I ‘radikalne poniznosti’. Nakon svega, kada toliko mnogo uspešnih ljudi osvoje medalju ili šampionski trefej, oni kažu: Prvo bih želela da se zahvalim Bogu. Skoro kao da ne mogu da se obuzdaju a da to ne kažu – toliko su zahvalni za svoja dostignuća, čak I više od toga, oni znaju da u univerzumu postoji sila daleko veća nego što su oni, koja im omogućava da plešu, glume, pišu, takmiče se, ili dizajniraju. A ako mi usvojimo ovakav stav, inspirisaćemo I druge da to učine. Kada bi praktikovali zahvalnost umesto da održavamo stav da imamo pravo na nešto, automatski ćemo širiti inspiraciju gde god da odemo. Tako što smo zahvalni nam pomaže da uklonimo uticaj našeg ega, koji je siguran da smo mi bolji nego bilo ko drugi. Stav zahvalnosti dopušta nam da prisvojimo radikalnu poniznost koja je veoma ubedljiva u pomaganju drugima da se konektuju sa Duhom koji nas sve ujeidnjuje.
Bez presedana, ja svaki svoj dan započinjem sa ispoljavanjem zahvalnosti. Dok se gledam u ogledalo I započinjem svoj jutarnji ritual brijanja ja kažem: Hvala ti Bože za ovaj život, za ovo telo, za moju porodicu I voljene, za ovaj dan, I prilici da služim drugima. Hvala ti, hvala ti, hvala ti!
Zahvalnost I poniznostt šalju signale svima koji nas sretnu da smo svi mi konektovani sa nečim većim nego sam život.
