12. Oktobar 2010.
Jednom je postojao nadaleko poznat učenjak, koji je živeo u planinama Himalaja. Umoran od života s ljudima odabrao je jednostavan život i provodio većinu svog vremena meditirajući.
Međutim njegova slava je bila toliko velika da su ljudi bili spremni da hodaju uskim stazama, penju se na strma brda, preplivaju reke da bi videli svetog čoveka za koga se verovalo da može da reši štagod da muči ljudsko srce.
Mudrac nije rekao ništa osim što ih je zamolio da sednu i čekaju. Prošlo je tri dana, i stiglo je još ljudi. Kada više nije bilo mesta, obratio se svim ljudima koji su ga čekali ispred vrata. “Danas ću dati odgovor koji svi očekujete. Ali morate obećati da nećete reći novim hodočasnicima da sam se ovde preselio, tako ću moći da nastavim živim u samoći koju toliko želim. Recite mi vaše probleme”.
Neko je počeo da govori, ali uskoro su ga drugi prekinuli, pošto su svi znali da je ovo poslednje javno saslušanje koje će sveti čovek održati. Mudrac je sačekao da se situacija još malo zakuva, a onda je uzviknuo, “Tišina! Zapišite svoje probleme i stavite papire ispred mene” rekao je.
Kada su svi završili, mudrac je pomešao sve papire u korpu, onda je rekao “Pronesite ovu korpu kroz vas. Neka svako od vas uzme po jedan papir, i pročita ga. Onda možete odlučiti da li ćete zadržati svoje probleme ili uzeti one koji su vam dani.”
“Svako je uzeo po jedan list papira, pročitao ga, i užasnuo se. Zaključili su da je ono što su zapisali, koliko god loše, ipak manje ozbiljno nego ono što je mučilo njihove komšije. Dva sata kasnije, zamenili su papire međusobno, i svako je morao da stavi svoje probleme nazad u svoj džep, olakšani saznanjem da je njihova nevolja manje teška nego što su pre mislili.
Zahvalni za lekciju, sišli su s planine sa sigurnošću da su srećniji od svih ostalih, i – ispunjavanjući obećanje koje su dali – nikad nisu dopusltili nikom da remeti mir svetog čoveka.
