“Najskuplja od svih ludosti, je strastveno verovati u očitu neistinu.” – H. L. Minkon
Bilo bi odlično kada bismo mogli svima ugraditi čip u glavu, možda u budućnosti i hoćemo, koji šalje mozgu jednostavnu poruku svako jutro kada se probudiš i kreneš u svet. Poruka bi govorila: “već si dovoljno dobar“. To bi značilo da ljudi mogu imati pouzdanja u svoju moć. Mogli bi posegnuti duboko u sebe za onim što im treba i znati da uvek imaju dovoljno tu unutra da se posao obavi. Čip ne samo da bi im dao samopouzdanje, nego bi ih i odveo ka većem i većem rastu. Uživali bi u zabavi povećavanja dubine svojih znanja i veština, jer bi im čip svakog dana dao polazište koje kaže da su već dovoljno dobri. Bili bi sigurni da imaju pristupa dovoljnim resursima u sebi za sve što je bitno. Ovaj čip bi bio proboj, jer većina ljudi ne kreće sa te tačke. Ustvari, većina ljudi koje ja poznajem i sa kojima radim kreće od: “ja nisam dovoljno dobar.” I onda misleći da nisu dovoljno dobri luduju i naduvavaju svoje lične biografije. Dodaju svojim biografijama neke zaista neverovatne dodatke. Sve u ime bolje priče. Priča koja ih čini da konačno izgledaju dovoljno dobri.
Uzmimo za primer guvernera Novog Meksika Bila Ričardsona. Pomislili biste da je njegova životna priča bila već dovoljno dobra. Spominjan je kao potencijalni kandidat za predsednika, on je guverner, on je bio ambasador u UN, kakav ogroman uspeh. Šta bi još on poželeo? Pa, on je sada priznao da njegova dugogodišnja tvrdnja da je bio regrutovan da igra za Kanzas Siti Atletiks u 1966, dok je trenirao na fakultetu, nije baš sasvim istinita. I nije da je baš sam shvatio da ta neistinitost nije dobra ni potrebna. Ne, nije se sam javio, Albukerki Žurnal je morao da proveri njegovu dugogodišnju “ja sam bio regrutovan za prvu ligu” tvrdnju da bi otkrio da je lažna. Njega niko nikad nije regrutovao, ikad. Ričardson je dao čudno nesvestan odgovor kada je bio suočen sa ovim veštačkim unapređenjem svoje biografije, rekao je: “Nakon što sam obavešten o situaciji, i nakon što sam istražio problem, došao sam do zaključka da nisam bio regrutovan.” Kako je mnogo čudan taj jezik?
Ričardson je objasnio da ga je nekoliko timova iz prve lige regrutovalo u šezdesetim. Rekao je da je njegovo ime bilo na “nekakvim” listama regruta Los Anđeles Dodžersa i Pitsburg Pirata. Naveo je timske regrutere, sada mrtve, za koje je rekao da su mu rekli da će biti ili da bi mogao biti regrutovan, i to je često krajnja logika ulepšivača biografija: “Ako sam mogao biti regrutovan, zašto ne bih rekao da sam bio regrutovan.” Tim koji su napravili Ričardson i Taft je požurio da ga odbrani kada je ova priča objavljena. Pol Beri je pisao Albukerki Novinama: “Ja verujem da je priča o bejzbol regrutaciji precizan opis njegove bejzbol veštine.” Znači, priča nije tačna, ali je precizna. Pol Beri je ustvari nagoveštavao da ako je imao veštinu dovoljnu da bude regrutovan da je onda u redu da stavi u biografiju da je bio regrutovan. Mislim, bio je tako dobar, mogao je biti regrutovan – tako dobar kakav je bio, pa zašto onda ne bi jednostavno napisao da je bio regrutovan. Pravi razlog zbog kojeg je Ričardson to stavio u biografiju je taj što nije verovao da je dovoljan bez toga. Naravno, bio je dovoljan, bio je više nego dovoljan bez izmišljotine, ali on u to nije verovao. On je od tada dokazao da je dovoljan, ali tada kada je napisao svoju prvu priču o sebi nije verovao u to. To nikom ne škodi? Naravno, ali svejedno je patetično.
Na mnogo načina svi smo mi Bil Ričardson, mi živimo u strahu da naše priče neće biti dovoljne, tako da stalno dodajemo na njih. Ponekad dodajemo prave stvari na njih, nove čamce, nove kuće, nova kola, nove bračne partnere, nova putovanja. To su prave stvari, možete reći: “Hej, pogle’ me. Pogledaj moje nove stvari.” Znam jednu ženu koja veruje da činjenica da je živela u mnogo različitih mesta, i čak i sada deo godine živi u raznim mestima, dodaje dubinu njenoj priči. Ona uvek priča o raznoraznim egzotičnim mestima na kojima je bila. A kada šalje pismo uvek na vrhu stavi veliko zaglavlje u kome stoji odakle piše. Ono s čim se nije suočila je to da gde god otišla još uvek je tamo ona koja jeste. Sve njene preuveličane muke idu s njom, gde god da ode eto je tamo. To ne može da promeni. A sami ljudi koje pokušava da impresionira sa njenim stranim datumima i poštanskim markama, odmahuju glavom i smeju joj se. Jer vide providnost njenog pokušaja da doda na njeno “nisam dovoljna” uverenje.
Često možemo videti ovu ljudsku ludost sasvim jasno u drugima, a zaista je očita i ružna kod ulepšivača biografija. Čak smo i malo postiđeni zbog njih, jer možemo da se poistovetimo sa tim osećanjem da još uvek nismo dovoljno dobri. Na kraju, čak ni ta ulepšanja ne pomažu mnogo da umanje konstantno cimanje osećanja da naši životi nisu dovoljni, ponekad idemo još dalje, a neki od naš baš naduvaju biografiju.
Mala laž guvernera Ričardsona nije toliko naduvana kao ulepšanje biografije koje je uradio glavni trener američkog fudbala Noterdama pre par godina, Džordž O Liri. Ustvari Džordž O Liri je bio trener u Noterdamu samo pet dana. Dao je ostavku skoro trenutno kada je dobio posao priznajući da je lagao o svojim akademskim i sportskim dostignućima, ali tek nakon što su novinari proverili njegovu biografiju naspram činjenica. O Liri je tvrdio da ima master diplomu, i da je igrao fudbal tri godine, ali provera njegove prošlosti je pokazala da ove tvrdnje nisu baš sasvim tačne. Master diploma univerziteta u Nju Jorku 1972? Ne baš. O Liri je studirao tamo, ali nije dobio diplomu. Tri godine igranja fudbala? Ha, ustvari njegova škola Nju Hempšir izveštava da nikad nije odigrao utakmicu. Ni jednu jedinu utakmicu. O Liri je rekao da žali što nije rekao zvaničnicima Noterdama o nepreciznostima pre nego što je zaposlen. Ali to je čudan izbor reči. Nepreciznosti. Jer to nisu samo nepreciznosti, to su smišljene obmane. Tako da se poremećenost nastavlja. Zamislite kakav je bol osobe koja mora da nastavlja da krivi istinu čak i kad je razotkrivena. Kada žalite što vam se desila nepreciznost to jednostavno znači da ste nešto pogrešili. Možda ste rekli da ste potrošili sto dvadeset devet dolara, a ustvari ste potrošili sto dvadeset dva, to bi bila nepreciznost. Nepreciznosti su takođe smatrane nenamernim. O Liri je takođe pokušao da plasira javnosti varijantu da su ove nepreciznosti ustvari izazvane stapanjem dobrih stvari, stvari za divljenje, o njemu koje su se ispoljile kroz ove nepreciznosti. Zvaničnici Noterdama su rekli da je O Liri napustio fakultet i da se vratio u Atlantu. U pratećoj izjavi koju je objavio univerzitet O Liri je dalje objasnio svoju odluku da da otkaz: “Pre mnogo godina, kao mlad otac u braku, poželeo sam da ostvarim svoj san da budem fudbalski trener” – prizivajući skoro svetačku sliku sebe – “tražeći zaposlenje pripremio sam biografiju koja je sadržala nepreciznosti o mom master zvanju i takođe o mom nivou učešća u fudbalu na mom matičnom fakultetu. Ove netačne izjave nisu nikad izbrisane iz moje biografije kasnijih godina.” Nikad nisu izbrisane? Ko je zaboravio da ih izbriše? Da li je on hteo da kaže da bi ih on izbrisao da je znao da su tamo? Da li je on sugerisao da su laži samo pokretačke motori njegove karijere koje su bili namenjeni da se odbace jednom kada bi ga podigli sa zemlje? Ovo mućenje je tužno gledati. Iznova uvrnuta priča sklopljena na brzinu da bi zamenila lažnu priču. Čak i dok je pokušavao da umanji lažnu prirodu svoje priče, O Liri je ubrzo pričao drugu, jer je ova izgledala da je bolja, istinitija, toplija priča s kojom će je zameniti. On je hteo da znamo, pošto to nije bilo u njegovoj prvobitnoj priči, da je on bio “mlad otac u braku”. Nadao se kako ćemo pomisliti kako su to dirljivi novi elementi priče, dodajte na to san koji je imao da bude trener fudbala. Pa zar ovi pravedni moralni motivi i strasti ne proizvedu ponekad nepreciznosti? Ma daj Džordže jednostavno si lagao. Samo to reci i završi s ostavkom.
Prisilna ostavka O Lirija je bila jedan od najsramotnijih udaraca Noterdamskom timu već poznatom po korupciji, nameštaljkama i pokvarenosti. Nakon toga direktor za sport Noterdama Kevin Vajt je dao klasičnu umanjujuću izjavu pokušavajući da zataška sramotu, kao kad požurite da obrišete piće koje je prosuo pijani rođak na proslavi. Vajt je rekao o problemima u O Lirijevoj biografiji koje je O Liri priznao uključujući njegovo akademsko zvanje: “Ja shvatam da ove nepreciznosti predstavljaju vrlo ljudsku pogrešku, ali ipak su stvorile pukotinu u poverenju koja čini nemogućim da nastavimo naš odnos.” Veoma ljudska pogreška zaista. Mi ljudi propustimo da vidimo da smo dovoljni. To je ljudska pogreška. I zapanjujuće je kako će mediji požuriti u pokušaju da pretvore zlikovca u žrtvu. Inače, naše društvo diktira šta će mediji raditi, time koje vesti voli da gleda ili kupuje. Lako je i popularno krivite medije za sve vrste moralnih posrnuća, ali mediji jednostavno pokušavaju da predvide šta će imati gledanost ili biti čitano. Pogledajmo kako je sada tretiran Džordž O Liri, sada kada je doveo univerzitet iz centralne Floride do zapanjujuće pobedničke sezone. Naglašavam zapanjujuću pobedničku sezonu. O Liri je fantastičan trener fudbala, čak bolji nego što je njegova lažna biografija tvrdila. Nakon što je O Liri imao pobedničku sezonu sa iz centralne Floride pisci naslova su napisali: “Mnogo omalovažavani trener se vraća kroz utakmicu”. Omalovažavani? Kako to misle omalovažavani? Znaju li oni šta “omalovažavani” znači? “Omalovažavani” znači, ako ćemo po rečniku, da je neko rekao lažne i neprijatne stvari o nekome ili da ga je nepravedno kritikovao. Šta je lažno i neprijatno u tome da se kaže da je neko imao ljudsku pogrešku koja je proizvela nepreciznosti u njegovoj biografiji? Ustvari to uopšte nije omalovažavanje, to je bliže saradničkom zataškavanju. Ipak, pogledajmo kako je priča ispala, sada je priča oko O Lirija da je on jednom bio omalovažavani jadničak koji je morao da se bori da bi se popeo nazad time što je bio trener u centralnoj Floridi do pobede. A evo šta je tužno sa svim tim pričanjem priča, to što je tužno je da je O Liri zaista odličan fudbalski trener. Sigurno dovoljno dobar da preuzme Noterdam. U centralnoj Floridi je konstruisao najveći preokret na nacionalnom nivou. Uspeo je da dovde tim od poslednjeg do prvih mesta. I čak je to uradio sa timom sastavljenim od neiskusnih početnika. O Liri ima ono što je potrebno. On ima dovoljno trenerskog talenta da mu biografija uopšte i ne treba. Samo pogledajte kako njegovi timovi igraju, napravite priču oko toga.
Najviše se divim ulepšanju biografije glumice Teri Gar. Nedavno je na televiziji pričala o svom uspešne filmske i tv glumice. U jednom momentu u svojoj ranoj karijeri bila je plesačica i htela je da pređe na glumu. Teri Gar priznaje da je navela na svojoj biografiji uloge koje nikad nije igrala da bi dobila tu priliku: “Mislila sam da bih odmah dobila ulogu samo kad bih uspela da prođem kroz vrata, ali neće me pustiti ni da prođem kroz vrata osim ako imam dobru fotografiju portreta i dobru biografiju. Tako da sam stavila u biografiju par stvari koje će je učiniti boljom. Recimo, par sredstava s Brodveja. A pored njih nalazila se oznaka za napomenu na dnu stranice. A na dnu stranice sam stavila napomenu: l. a. ž. Ali niko ko na brzinu čita biografiju neće primetiti oznaku, niti reč laž na dnu stranice, a i da primete šta bi im to značilo. Znači tehnički gledano Teri Gas je sačuvala svoj integritet, a ipak je ulepšala svoju biografiju. Ono što je strašno u tome je to što svi mi radimo neku varijantu ovoga. Mi pomalo izglancamo našu priču. Zar i ja takođe? Pa, sad kad već to spominjete, da. Evo primera na koji nisam baš ponosan. Ja sam često u mojoj prošlosti, u svojim malim biografijama koje sam dostavljao ljudima koji su planirali da me zaposle, predstavljao sebe kao “nagrađivanog novinara”. Nanizao bih to zajedno s mojim ostalim bivšim profesijama, sve istinite, koje su uključivale tekstopisac i kreativni direktor advertajzinga, ali da li je taj deo “nagrađivani novinar” bio tačan? Da, jeste. I uopšte mi nije bilo problem da to ostavim u biografiji, dok moja žena Keti nije jednom naletela na to i počela da mi postavlja pitanja:
“Ti si bio nagrađivani novinar?” – pitala je.
“Da” – rekao sam neubedljivo.
“Zaista? Jer sam ja mislila da si sportski izveštač.”
“Pa to je novinar” – rekao sam – ” zar ne može sportski izveštač biti novinar i dobiti nagradu?”
“Naravno, ali koju nagradu si dobio?”
“Ma pusti, to je bilo davno.”
“Ha, to mi zvuči sumnjivo… ljudi ne zaboravljaju nagrade.”
“Dobio sam nagradu, samo…”
“Šta je? Znala sam da postoji neka fora.”
“Pa to jeste bila nagrada, hajde da ostavimo na tome. Zašto je neka nagrada lošija ili bolja od bilo koje druge nagrade?”
“Odakle je ta nagrada?” – rekla je.
“… iz srednje škole …” – rekao sam pomalo premekano. Keti je počela da se smeje.
“Iz srednje škole!”
“Ne vidim šta je tu smešno. Ti se smeješ ali ja sam vredno radio kao novinar, i to je bila srednja u Tusonu, tada sam radio za školske novine i škola me je nagradila za moje pisanje.”
“Ahaaa. Znači ti misliš da se to računa i da bi trebalo da bude na tvojoj profesionalnoj biografiji?”
“Pa naravno da se računa. To je nagrada i data je meni, zar ne?”
“Je li bila velika konkurencija za tu nagradu, mislim koliko drugih vrhunskih novinara se takmičilo za tu nagradu? Koliko ljudi u Tusonu uopšte pokriva srednješkolski sport?”
“Nekolicina, nekoliko, neki…”
“Prevara.”
“Kako to misliš?”
“To je prevara. To je obmana, da kažeš da si nagrađivani novinar zbog toga. Ne mogu da verujem da sam se udala za nekog takvog, moraš prestati to da tvrdiš.”
“Okej, u redu, izbaciću to, o Bože…”
“Napravio si da izgleda kao da si osvojio Pulicerovu ili Nobelovu nagradu, ili nešto slično.”
“Da li sam bilo gde rekao Pulicer? Da li sam to čak i nagovestio?”
“Nisi, ali si ga baš naduvao.”
“U redu, u redu, kome to uopšte treba.”
“Očigledno da si ti mislio da tebi treba.”
U redu, zaista, verovatno sam pogrešio što sam to uradio, nedostajalo mu je integriteta, ne na nivou O Lirija ili Ričardsona, ali ipak priznajem, pred svetom. Možda sam mogao ovo reći Keti: “Bio sam mlad otac u braku, sa snom kada sam napravio grešku zasnovanu na nepreciznostima koja se desi kad god napravimo ljudsku pogrešku.” Ali istina je ustvari da sam naduvao svoju priču. Napunio je, kao da je balon, toplim vazduhom.
Zapanjujuće je koliko pokušavamo da dodamo na te naše priče kada smo već dovoljni. I čak više nego dovoljni da bismo obavili posao, pa čak i da briljiramo. Guverneru Ričardsonu se naširoko dive zbog stvari koje može da postigne, Džordž O Liri je uistinu predivan fudbalski trener, a Teri Gar je očaravajuća glumica, naduvavanje nije bilo potrebno, moć je već postojala tu. Idi i pronađi gde si zapisao priču o sebi, možda u tvom CV-ju ili biografiji koju šalješ naokolo, postaraj se da je istinita. A ako same činjenice ne govore dovoljno o onome što možeš, onda nađi drugi način da to izjaviš. Kada se prijavljuješ za posao, nemoj dozvoliti da samo tvoja biografija govori za tebe, idi dalje od toga. Nabavi zaista moćna pisma preporuke, neka tvoji preporučioci zaista kažu sve o tebi. Ako si slična većini ljudi onda imaš problem da se setiš koliko si zaista dobra, spoji to s tim koliko si učena da se ne hvališ i da ne budeš arogantna, i uskoro ćeš imati veliki problem pogrešne percepcije. Onda često pobrkaš odustajanje od svoje moći sa poniznošću. Često je potreban neko sa strane, prijatelj, terapeut, ili trener da se suprotstavi unutrašnjem glasu koji kaže “ja nisam dovoljna”. Onda reci vašim budućim poslodavcima na čega mogu da računaju. Pokaži im ko si kreativnošću i entuzijazmom kojim se prijavljuješ, i razgovaraš i zahvali im se za razgovor. Nijedna biografija se ne može porediti s snagom i radošću tvojeg pravog ja u akciji. Daj im uzorak te akcije.
Nedavno me je kontaktirala jedna kompanija da mi kaže da razmatra da me angažuje za veliki projekat treniranja i obuke njihovih ljudi.
“Razmatramo nekoliko konsultanata, da li bi nam poslao svoju brošuru i video?” rekli su.
“Mogao bih,” rekao sam “ali ne bih voleo da donosite svoju odluku na osnovu toga. Hajde da se sastanemo.”
“U redu, rezervisaćemo ručak.”
“Ručak? Hoćete da vidite kako ja jedem ručak? Šta ću naručiti, moje manire? Da li solim hranu i pre nego što je probam? Ne, radije ne bih ručao. Ja ručam jedino kada je klijent vlasnik restorana.”
“A šta ti imaš na umu?”
“Iskustvo, akciju, realnost.”
“Šta ti to znači?”
“Ja ću doći i održaću vašim ljudima trening od dvadeset minuta sa vama prisutnim. A onda možete doneti vašu odluku zasnovano na vašem iskustvu mene i akcijama koje sam preduzeo da promenim stav vaših ljudi. To možete dopuniti razgovorom sa drugima koji sa mnom sarađivali.”
“Bez videa, bez brošure?”
“Da vam iskreno kažem ja ih i nemam.”
I kada se slože da ih posetim, moja jedina misija je da odem tamo i pokažem im šta umem. Mnogo bolje nego da listaju moj rezime i biografiju da vide da li je moja priča bolja od priče mojih konkurenata. Postoji moć veća od priča, i kada bismo mogli da istupimo iz naših priča i uradimo nešto za ljude ubrzali bismo naš uspeh. Da li vidite kako je ta kompanija koja je nameravala da me unajmi bila zarobljena u zavisnost od priča, pre nego da me iskuse uživo radije bi videli neke priče, brošure, videe itd i onda uporedili njih da vide da li se uklapaju sa njihovim sopstvenim pričama o potrebi za treningom i obukom. U tom procesu nema nikakvog iskustva. Ponekad radim obuku za ličnu karijeru pojedincima, i smešno mi je kako svi oni žele da vide veb sajt, pogledaju cenovnik, pročitaju utiske, ali niko ni ne pomišlja da zatraži iskustvo. Ja volim da im pružim iskustvo i da odaberu na osnovu toga. Ne pokušavam da predstavim sebe kao uzvišeno biće zbog toga, trebalo mi je dugo vremena da počnem tako da radim, dugo vremena da shvatim da su priče ograničene u poređenju sa pravim životom, pravom ljubavlju i pravim predstavljanjem punim entuzijazma. Priče su ludačke košulje, a mi smo svi plesači.
Pre mnogo godina moja žena Keti, pre nego što je postala moja žena, jako je želela da radi za Nordstrom. Otvarali su novu robnu kuću u Arizoni i stotine žena su se prijavile za posao prodaje jer je bio to prvi Nordstrom ikad u Arizoni. Nordstrom je tada bio najotmeniji od svih trgovačkih lanaca. Isprva Keti se brinula zbog svog rezimea, šta ako nije dovoljan? U njemu nije bilo iskustva u prodaji, niti rada u robnoj kući, a ona ga nikad ne bi naduvala, što se toga tiče potpuna je suprotnost meni. Tako da sam znao dok pričamo o tome da nam je cilj da je dovedemo izvan njene priče i do istine da li je zaista dovoljna i kako to može dokazati.
“Da li bi obavila dobar posao za njih?” pitao sam.
“Da, mislim da sam savršena, učim brzo, volim da pričam s ljudima, strastvena sam prema odeći i modi, imam energije.”
“Dobro, dobro” – rekao sam – “posao je tvoj. Dobila si posao.”
“Kako to misliš, zašto bi mene zaposlili? Ja nemam iskustva u prodaji. Ja sam bila pravni sekretar i urednik u državnoj komori. To nije baš pravi profil za nekog ko prodaje haljine.”
“Možda nije, ali ti jesi savršena za njih. A to je sve što je bitno. Sada je tvoj posao da se predstaviš na takav način da rezime postane nebitan. Neka tvoj rezime pokaže da si obrazovana, i uspešna i veran radnik. Ali hajde da se ne koncetrišemo na njega previše je ograničavajući.”
I Keti je krenula u akciju. Ne samo da je dostavila svoj rezime nego takođe i divno pismo o tome zašto je želela da radi u Nordstromu. Uključujući priče o tome kako je letela do Kalifornije samo da bi provela dan u Nordstromu. Njeno pismo je bilo puno šarma i energije i ljubavi prema profesiji. I privuklo je pažnju ljudi koji su zapošljavali i pozvali su je na razgovor.
Tokom njenih razgovora Keti je bila puna entuzijazma, o tome koliko je želela da radi tamo, o tome koliko je volela radnju, i o tome koliko se ta profesija savršeno uklapa sa njenim interesovanjima. Nakon svakog intervjua zapitala se kako bi mogla učiniti korak više i izdvojiti se iz ostalih koji žele taj posao. Ostalih koji su imali bolju priču o tome kako su godinama radili kao prodavci u robnim kućama. I tako Keti je bila agresivna i kreativna u dopunjavanju svojih intervjua, lično je dostavljala lepa, duga, rukom pisana pisma zahvalnosti sa konkretnim referencama na sadržaje intervjua, i veoma važnom dodatnom komponentom – Keti im je rekla na čega mogu da računaju ako je zaposle. Taj dodatni obećavajući momenat je došao iz razgovora koji smo vodili o tome zašto ljudi zaposle jednu osobu umesto druge. Keti je rekla:
“Ja mislim da žele nekog ko je zreo i dovoljno odrastao da mogu da mu veruju da ne bi morali ceo dan da upravljaju njime. Ljude na koje zaista mogu da se oslone da će obaviti posao.”
“Tako je” – rekao sam – “ti imaš ključni faktor za zapošljavanje. Pa onda budi to za njih. Budi ona na koju mogu da računaju.”
“Ali kako?”
“Tako što ćeš to izjaviti. Time što ćeš napraviti odvažna obećanja koja možeš da potkrepiš.”
I tako Keti se uzbudila, i sela da piše ljudima s kojima je razgovarala. Njena pisma su im govorila o tome na čega mogu da računaju ukoliko je zaposle. Odvažno je nabrojala svoja obećanja o odličnom radu i profesionalnosti, i rekla im da su to obaveze i da mogu da računaju na to ukoliko je zaposle. Nakon toga su sledili njeni pozivi i još pisama. I onda je pozvana, tek nekoliko dana nakon što je dostavila ta poslednja pisma, i bila je zaposlena. Stotine drugih koji su se prijavili s boljim rezimeom nisu bili.
Zamislite guvernera Ričardsona kako je jednostavno pomiren s onim što jeste. Zamislite ga kako nije napisao u svojoj biografiji kako je bio regrutovan iz prve lige, jednostavno je to izostavio. Samo zamislite kako ga jednog dana, dok se kandiduje za guvernera, gomila novinara koji rade članke o njemu prati na bejzbol teren gde on razigrano uzima rukavicu da baci loptu srednjoškolcima koji treniraju. Jedan po jedan igrač promašuju loptu, jedan po jedan idu na stranu odmahujući glavom i pitajući se: “Ko je ovaj lik?” To bi bila mnogo bolja priča od njegove naduvane biografije, jer je to istinski život koji se odvija van bilo kakve prethodno napisane priče. To je akcija.
Zamislite Džordža O Lirija kako ga intervjuišu za važnu trenersku poziciju u Noterdamu, sa istinitom biografijom na stolu ispred njega. Zamislite kako ga njegov ispitivač, predsednik univerziteta pita:
“Džordže ne vidim nigde na tvojoj biografiji da si igrao fudbal na koledžu! Zar misliš da ćemo te zaposliti ako nikad nisi igrao igru na nivou koledža?”
O Liri bi odgovorio:
“Upravo tako. Nikad nisam igrao ovu igru baš dobro. Za mene je bila velika borba da bih uopšte igrao, tako da sam sve naučio na teži način. Morao sam da naučim stvari koje su drugi radili prirodno bez razmišljanja. Tako da sada mogu da podučavam ovu igru. Ako vam treba trener, ne postoji niko ko bi bolje obavio posao od mene. Ako vam treba igrač, onda nisam čovek za vas.”
Ja bih ga zaposlio.
