Da li vas strah drži zatočene?
Zapamtite, vi nikada niste sami.
Kada sam započinjala sa pisanjem svoje prve knjige, živela sam u to vreme u Njujorku, u malenom stanu. Upravo sam zakoračila na novu teritoriju svog života, sa novim osećajem odgovornosti I posvećenosti svom poslu. Nakon prvobitnog uzbuđenja oko ugovora koji sam dobila za knjigu, medeni mesec je bio završen: stojala sam sama, suočena sa nepoznatim. Bila sam uplašena I nisam znala kako da izrazim ono što sam htela da kažem – nisam čak ni bila sigurna da imam bilo šta originalno da kažem.
Moj glas je bio zatvorenik sumnji, poređenja, I straha od odbacivanja. Borila sam se da stavim reči na papir. A onda, kada bi reči I krenule da izlaze, drugi glasovi pridružili bi se horu kritike I osude. Tvoje ideje su suviše jednostavne. Ti nisi kvalifikovana da napišeš knjigu o arhetipovima. Niko neće slušati ono šta ti imaš da kažeš. Sva ova kakofonija cedila je I ono malo istine što je želelo da se izrazi.
U sred ove nesigurnosti, prilično neočekivano, nazvala me je stara drugarica koju nisam videla dugo vremena I pitala da li bi mogla prespavati kod mene vikend, pošto je išla na seminar o neuronauci u mom gradu. Bila je veoma intenzivna osoba, prilično autoritativna, uvek predpostavljajući šta je najbolje za nekog. Dvoumila sam se da li da pristanem, ali sam odlučila da se ipak pridržavam svoje Grčke tradicije gostoprimstva.
Te noći kada je stigla, rekla sam joj za svoje sumnje u vezi pisanja knjige, I na moje iznenđenje primetila sam da me sluša ali da mi ne daje nikakve savete. Poljubila sam je za laku noć I ušuškala u mom kauču u dnevnoj sobi. Bio je petak veče I ona je sledećeg jutra morala rano ustati kako bi stigla na svoj seminar. Bila sam iznenađena kada je sledećeg jutra zakucala na vrata moje spavaće sobe, dok još napolju nije ni pošteno svanulo, pozivajući me da se probudim I ustanem.
Spavam mila, možemo li kasnije popričati?
Ne! rekla je strogo, Imam viziju u vezi tvoje knjige – poruku od Duha. Ne može da čeka.
Pomislila sam: Mora da se šališ. Može li Duh sačekati dok ja ne popijem svoju jutarnju kafu? Polubudna, došla sam dnevne sobe I skliznula na sofu. Tih dana sam imala blok u koji sam zapisivala ideje koje bi mi došle u toku dana, vezane za moju knjigu. Stavila je blok I marker u moje ruke, I rekla: Zapiši ovo.
Onda je počela da diktira: Ja imam sve što mi je potrebno da napišem ovu knjigu. Jedino mi jedna stvar nedostaje: samopouzdanje. A razlog zbog kojeg mi nedostaje samopouzdanje je taj što ja verujem da ću ovu knjigu napisati sama. Ja zaboravljam da imam unutrašnju podršku, unutrašnje saradnike, unutrašnje znanje koje dolazi iz nečeg što je iznad mene. Ja nisam sama. Ja već imam informaciju u sebi, I samo treba da joj verujem. Ako sam otvorena da primim ovu pomoć, svakakve vrste podrške pohrliće ka meni.
O moj Bože, pomislila sam. Sedela sam u polu snu, a ona je testirala Grčkog Orakla u šest ujutro.
Nastavila je, a ja sam zapisivala: Moj zadatak je da se posvetim I da se ne ometam. Trebalo bi da držim dnevnik kada sam ometana koječime, a kada sam fokusirana. Tako ću izgraditi mišić svoje unutrašnje posvećenosti. Rekla mi je da sam prisvojila način razmišljanja da ispunjenje tražim u drugim ljudima, I da sada doživljavam ovaj izazov zato što sam pozvana da iskusim sopstveno ispunjenje, što je za mene bila nova stvar. Lomila sam staru, veoma duboku naviku.
Bila je u pravu. Sve sam to napisala crvenim markerom, svaku reč. Bio je to intenzivan momenat, I osećala sam se tako živom da sam do dan danas sačuvala taj papir kao podsetnik da samopouzdanje I snaga dolaze od saznanja da nikada nismo sami.
