Ukoliko sebi dodelim zadatak da naučim da verujem izobilju univerzuma napraviću sebi problem.
(Ukoliko je univerzum pun izobilja, ja to mogu da prihvatim ili ne. Mogu to slaviti ili poricati. Ali nikad neću morati da mu verujem. Jer ili jeste ili nije.)
Moji testovi mi pokazuju da jeste.
Ali nikad mu nisam verovao.
Tako da se nikad nisam upustio u izobilje, uvek sam se rvao sa umišljenom oskudicom koju su moje misli kreirale.
Jednom kada sebi dodelim zadatak verovanja, (a pošto zadatak nije moguče postići) nikad ne mogu da verujem izobilju univerzuma u potpunosti. Jer sam zadao sebi nemoguć zadatak pre nego što sam počeo da razmenjujem vrednosti s ljudima i stvaram bogatstvo.
Zašto bih želeo da stavim taj nemoguć zadatak između sebe i stvaranja bogatstva? Zašto ne bih odmah krenuo da stvaram bogatstvo? (Jer sam mislio da moram da poverujem u njega. Na neki način bojao sam se da radim uzalud.)
Verovanje je taj nemogući zadatak koji stavljamo izmenđu sebe i obavljanja nečeg što nosi vrednost. Odrasli misle da moraju prvo da veruju u stvari pre nego što načine trud, što je razlog zbog kojeg se pomire sa robotskim, “sigurnim”, uslovljenim životom.
Uvek koristim primer deteta koje uči da pliva i deteta koje uči da vozi bicikli. Kada smo uradili to kao deca nikad nismo verovali biciklu ili vodi. A da smo prvo morali potpuno da verujemo da voda može da nas održi ili da potpuno verujemo da se bicikli neće prevrnuti, niko od nas ne bi naučio da pliva ili vozi bicikli jer taj zadatak ne bi mogao biti završen.
Dakle, bez verovanja u vodu, ušao sam u vodu. I bez verovanja biciklu, popeo sam se na bicikli. I tako sam naučio da vozim bicikli i tako sam naučio da plivam.
Dakle, idi, obavi odličan posao i postani prosperitetan kao Samuraj ratnik bogatstva bez verovanja u bogatstvo, jer verovanje nije samo nepotreban posao nego beznadežan posao i zaista je precenjeno u životu kao nešto što mora da se odigra.
Taj mali uplašeni ja u nama, koji neki ljudi zovu ego, je potpuno u zaštiti.
Sve je oko toga da se telo očuva.
To je rezultat pre-poistovećivanja sa telom.
Takođe to je ono o čemu je Kolin Vilson govorio kada je pisao tako brilijatno o tome da smo zarobljeni u svesnosti leve strane mozga. To je da smo zarobljeni u veoma malom delu mozga koji je tu samo da bi nas držao bezbednim. I tako većinu spoljašnjih događaja vidimo kao pretnju.
Lošeg vozača vidimo kao pretnju našoj dobrobiti. I kada nam neko ne odgovori na imejl, vidimo to kao pretnju našoj finansijskoj dobrobiti ili pretnju našoj karijeri ili pretnju našoj potrebi da budemo voljeni i priznati. Novac i ljubav! Mogli bismo izgubiti sve da nismo uvek oprezni! Da se nismo ukalupili u robota.
Kako to Kolin Vilson elokventno objašnjava u “Poezija i misticizam”, mi formiramo naše navike društvene sigurnosti i prosleđujemo ih robotu. Robot vozi naš auto, i radi većinu ostalog. (Ali, robot ne može i neće sanjati, što je ujedno i razlog zašto sanjamo noću dok spavamo. Lorens od Arabije je rekao da treba da se čuvamo ljudi koji sanjaju tokom dana, dok su potpuno budni. Takva osoba će postići velike stvari.)
Veći deo vremena naš robot vidi pretnje tamo gde ih nema.
Recimo da neki čovek vozi svoju trudnu ženu do bolnice i ja ga vidim kao potpunog kretena koji ugrožava moju bezbednost na autoputu i pokazujem mu srednji prst i trubim dok vičem raznorazne vulgarnosti. Ja sam potpuno disfunkcionalan u svom besu.
Ovaj zarobljeni ego je ono što Set Godin ponekad naziva “gušterov mozak”, što dolazi iz predivne knjige Roberta Blaja “Poskakujuća poezija”. Gušterov mozak je amigdala, deo mozga zadužen za preživljavanje.
Ali ukoliko priznam da je to mesto sa kojeg dolaze sve moje tekuće misli o pretnjama i mogu to da osvestim, neću se uhvatiti u taj zaslepljujući gnev.
Neću pokušati to da opravdavam. Vreme i energija koji su potrebni da bi se stvorio dobar razlog za opravdan gnev je vreme i energija koje sam mogao utrošiti na pravljenje novca. Moj prijatelj Sem Bekford (koautor knjige Sto načina da stvorite bogatstvo) je uobičavao da besni u vezi uslova u Africi. Pijaća voda nije podobna za ljude. Sada je evoluirao i postao prosvetljen. Sada upotrebljava svo to prethodno protraćeno vreme i energiju za stvaranje novca. I onda donira novac grupama koje grade izvore u Africi.
Gnev je rat koji sami sebi objavljujete.
Taj ratnički instinkt je bolje okrenuti prema novcu. Ja to zovem biti ratnik bogatstva, ali vi ga možete zvati biti dobrovoljni davalac ili filantrop ako vam ne odgovaraju određene reči.
Ljudi osećaju izlive besa jer oni dolaze iz gušterovog mozga ali su toliko opsednuti doslednošću i prihvaćenošću da će dodati puno mentalne energije na opravdavanje svog besa. Do te mere da će izgraditi čitav slučaj zašto bi trebali biti besni.
Evo zašto sam toliko uznemiren vama. Dopustite mi da nabrojim razloge. Radio sam na ovom izlaganju. Uložio sam mnogo dana u njega. Nedelje, čak. Sedite. Možda čak dovedite i vašeg advokata. Ovo bi moglo biti remek delo mog samo-opravdavanja.
Ako biste zaista razumeli da je ovaj izliv besa izraz nižeg dela vas, da je on ustvari potpuno zasnovano na zaštitnom preživljavanju, mogli biste naučiti da ga pustite da utihne momentalno kao šibica. Ili blic.
Gledajte na to kao na sistem radara u vama koji večito traži pretnje vašem dobrostanju. Šta je loše u tome? To je ugrađeno u vas da bi vas održalo živim. To nije negativna stvar.
To postaje negativno jedino u slučaju kada preuzme sve. Kada postane celokupno vaše iskustvo “sebe”. Osećanja kojima je potrebno opravdanje.
Ja preferiram neopravdan život.
Prvi korak je da primetite da ne morate da se prihvatite posla opravdavanja svakog malog izliva besa do kraja svog života.
To je ono gde ljudi zaista pogreše. To je ono čime učine sebe potpuno disfunkcionalnim i ponište svaku šansu za rastom unutrašnje snage. To je jedno beskrajno opravdavanje: na primer, članovi porodice koji nazovu i kažu, “Je li možeš da poveruješ da se Džoš čak nije ni pojavio za Dan Zahvalnosti?” I sada svi pričamo o tome preko telefona. A to je ustvari pokušaj da opravdamo i dobijemo podršku za to osećanje besa koje nam pričinjava nelagodu.
Ali ako ga vidim i identifikujem izliv besa kao prolazni biološki blip, iznenada odjednom počinjem da koristim svoj veći, puniji mozak, uključujući desnu stranu mozga, a ujedno i najkreativniji deo mene. Sada mogu da vidim da sam pogrešno koristio svoju maštu u pokušaju da opravdam ono što je moj niži mozak osećao. A to je potpuno ludilo jer taj deo mozga, kreativna mašta, bi mogla stvarati bogatstvo i zdravlje koje sam želeo. Ali umesto toga bila je zarobljena u opravdavanju besa koji osećam.
Ali jednom kada ovo uvidim, dobijam slobodu. Prvo slobodu, onda prosperitet.
Moj san je da počnemo da uviđamo ovo širom celog sveta, ja ću učiniti svoj deo, počevši sa ovim blogom.
Odlican post!