Autor teksta: Vesna Stanković
Izvor: pravacnabolje.com
Primila sam veći broj pisama u kojima mi ljudi pišu da im u životu sve loše ide, da im se loše stvari dešavaju iz dana u dan, da su pokušali mnogo toga, ne bi li u svom životu nešto promenili, ali da ipak ništa nisu uspeli da promene. Da su sada već jako umorni, da nemaju više ni želje, ni snage da se bore, i da osećaju da se predaju.
Još je veći broj ljudi koji mi nisu pisali, a koji isto razmišljaju i osećaju.
U ovom postu želim da napišem svoj odgovor, i posvećujem ga svakom čoveku ponaosob koji se oseća tako.
U zaglavlju pisma slobodno pročitajte svoje ime – to je jedino što bi se razlikovalo da sam vam ovo pismo poslala direktno u inbox.
Dragi Prijatelju,
Uvek možeš da se predaš, to nikada nije baš ni malo teško. I mnogo ljudi to radi, tako da time nećeš uraditi ništa neobično ili nenormalno. Ali – da li je to ono najbolje, što možeš da uradiš? Znaš i sam da nije. Da si hteo, mogao si to već mnogo puta da uradiš, pa ipak nisi. A nisi zato što si borac. Prosto si to po svojoj prirodi. Ljudi koji nisu borci ne čitaju blogove kao što je moj, i ne obraćaju se ljudima kao što sam ja. Oni ne pokušavaju da nađu izlaz.
U fazi si u kojoj ti je sve dozlogrdilo, i osećaš se umorno. Ali – svi smo mi ponekad takvi. I ja sam ponekad takva. Devedesetih, kada se moj svet srušio, bila sam u potpuno istoj, ili možda čak i goroj situaciji nego ti. Bila sam sama (bez životnog partnera, od koga bih makar zagrljaj mogla da dobijem), bez ikakvih primanja (a ne sa smanjenom ili neredovno isplaćivanom platom), imala sam sasvim malo dete (što je puno drugačije nego biti bez dece, ili imati ih odraslu, odškolovanu i sposobnu), imala sam čitav niz familijarnih problema (kojima sam bila vrlo podložna, jer sam bila još vrlo mlada), i imala sam neuporedivo manje životnog iskustva, nego što ga većina nas ima sada. Bavila sam se prodajom kancelarijske opreme na terenu, i kretala sam se peške – po kiši, vetru i snegu – jer nisam imala 3 dinara da dam za autobusku kartu (toga se dobro sećam). Osećala sam isto što i ti sada.. i još veći strah, i još više da nemam pojma šta će biti, i još više nisam znala zašto mi se to događa.. sve sam u životu dobro uradila: bila sam poštena, bila sam dobar čovek i prijatelj, bila sam odličan đak i student, volela sam svoju zemlju i svoj narod, želela sam da radim i da budem korisna… zašto mi se onda sve to tako događa.. ZAŠTO?!!
Ali sam shvatila da od tog izluđujućeg pitanja neću dobiti ni koricu hleba, a kamoli nešto više, i da baš ni malo nije vreme da se bavim njime. Da moram da se bavim konkretnim stvarima i, čak i kada bombe padaju, ja moram da obavljam svoj zadatak. I sada to isto kažem tebi. Borac si. Neka bombe padaju, neka se kuće ruše, neka ljudi propadaju, neka se čitav svet na tvoje oči raspada – ti obavljaj svoj zadatak. Ne možeš uticati na događanja okolo, i besmisleno je da to pokušavaš. Možeš uticati samo na sebe, i na svoju doslednost. Ako ti je muka da se osećaš loše, a verujem da jeste, nađi način da se osećaš dobro. Oba raspoloženja su unutar tebe – i dobro i loše – i to već znaš. Treba ti svega par sekundi da preskočiš iz jednog u drugo. Prestani da se hvataš lošeg, i počni da se hvataš dobrog.
Ja ne mogu da ti kažem šta konkretno da uradiš, da bi rešio bilo šta u svom životu, niti bilo ko drugi to može da ti kaže. Tamo gde bih ja prošla, ti možda ne bi. Tamo gde bi ti prošao, ja možda ne bih. Ali ono što mogu da ti kažem jeste da ako se budeš tako iznurivao nećeš moći ništa.. jer, to je univerzalna stvar. Niko na taj način ne može ništa – ni ti, ni ja, ni bilo ko.
Za početak, vrati svoju fizičku i psihičku snagu, prostim i proverenim načinima: imaj dobru ishranu, imaj dobar san, bavi se fizičkim vežbanjem, čitaj ono što ti koristi, pričaj sa ljudima koji ti gode, neguj misli koje ti daju da se osećaš dobro… i eliminiši najviše što možeš sve suprotno od ovoga.
Zatim, definiši šta je tačno to što ti hoćeš.
Šta je tačno to što želiš?
Jesi li spreman da radiš na tome?
Ako jesi – šta te sprečava?
Kakvi ti uslovi trebaju?
100.000 eura? Ako misliš da ti nedostaje novac da bi se bavio onim što želiš, onda nemaš dobar plan. Svedok sam kamare propalih biznisa, u koje su ljudi uložili na stotine hiljada, pa i više od milion evra, i nisu postigli apsolutno ništa – izgubili su taj novac! Bankrotirali su, i još pride duguju državi i dobavljačima!
Šta misliš da novac može da ti omogući, ako nemaš ideju, i ako nisi spreman da radiš na njoj pod svim uslovima? Bez jasne ideje i te spremnosti možeš samo da ga potrošiš, i to je ono što najveća većina ljudi upravo radi: troši novac u većoj količini nego što je sposobna da ga napravi. Novac je najmanje važan da bi postigao bilo šta. Treba ti ideja, treba ti hrabrost, i treba ti doslednost – da se time baviš i kada padaju bombe, i kada ti je hladno, i kada si gladan, i kada niko oko tebe ne uspeva, i kada ti svi kažu da nećeš proći…
Kada TO sebi budeš obezbedio, uspećeš u čemu god hoćeš. Bukvalno, u čemu god si zamislio.
I ništa od toga nećeš naći ni u jednoj knjizi, ni na jednom sajtu, ni u jednom pismu, ni u jednom razgovoru… Možeš čitav svoj život posvetiti traganju, nećeš to pronaći nigde napolju. To možeš pronaći samo u sebi. Ti si taj od koga treba to da tražiš. I ti si jedini koji to može da ti pruži, ili ne pruži. Sedi i dogovori se sa sobom. Hoćeš li sebi pružati hiljade razloga da se osećaš nesrećno, obeshrabreno, na dnu, i nemoćno… ili ćeš sebi pružati razloge da se osećaš srećno, hrabro, moćno i na vrhu? Za sada radiš ovo prvo. Ni ja, ni bilo koji drugi čovek na planeti, ne možemo u tome da te sprečimo… isto kao što ne bi mogli da te sprečimo ni da misliš i osećaš se dobro, ako bi to prigrlio tako dosledno kako si prigrlio ovo sada.
Shvataš li svoj izbor, i da ga sam praviš? Na potpuno isti način ja mogu sebe da dovedem u isto stanje u kojem si ti – začas. I ja živim na istom podnevlju kao i ti, u isto vreme u koje i ti, i imam iste izbore pred sobom kao i ti. Ali neću tako da živim. To je jedina razlika između nas. Ja to neću, i zaista neću. Ne kažem rečima da neću, a onda odmah posegnem za najgorim opažajima, mislima, osećanjima, situacijama.. i posvetim im 90 ili 100% svog dana.. I onda podvučem crtu, i kažem: ja sam nemoćna. Zašto bih bila nemoćna?! Je li imam ruke, noge, mozak i svu slobodu? Pa, šta mi još treba, da bih se osećala moćnom i sposobnom?!!
Nisi nemoćan, i nisi na dnu.
Ja sam ti sada već na neki način prijatelj. Želim ti dobro, i ti to znaš. Želiš ga i ti meni, i ja to znam. Šta bi mi rekao ako bih ti se za neko vreme javila, i rekla da se zaista osećam loše, da mi ništa ne ide, da više ne znam gde udaram, da mi se više ne živi? Da li bi mi rekao: „Razumem te potpuno, Vesna, i sasvim si upravu. Ne možeš sa svojim životom, svojim rukama, nogama i mozgom, u ovom ogromnom i raznovrsnom svetu, baš ništa da uradiš. Najpametnije i najbolje što možeš da uradiš je da se ubiješ, ili makar da sediš mirno i čekaš dok smrt sama ne dođe po tebe.“
Je li bi mi to rekao? Čisto sumnjam. Smela bih da se zakunem da je to jedino što mi ne bi rekao!
A ne bi samo zato, jer to uistinu i ne misliš.
Nađi to što bi rekao meni, i to reci sebi. Napiši to što bi meni rekao – napiši pismo Vesni i, kada završiš, samo promeni ime – umesto moga stavi svoje.
I nikada, nikada, nikada, nikada, NIKADA… se ne predaj!
Nađi napolju kišnu glistu, i pritisni je nečim dovoljno slabo da je ne ubiješ. Videćeš da se migolji.. videćeš da se čak i kišna glista bori.
Ti si Homo sapiens – trenutno najmoćnije biće na planeti.
Tako se u svom životu i bori!
Lep pozdrav,
Vesna
