Dovoljno je samo malo da se umirimo i povežemo sa sobom, sa svojom dušom. Da oslušnemo poruke svoga unutrašnjeg istinskog bića i sve nam je jasno.
Tu unutra u nama, je ono što nam je dato i što zaista jesmo.
Sadašnji trenutak da delamo, da se menjamo i da stvaramo; da ljubimo sebe i sve oko sebe, ceo svet. Tako je lako voleti ako to odlučimo.
Kako činimo tako i učimo, i širimo se svojim postignućima. Svaka naša pojedinačna pobeda je naša zajednička.
Tu u nama je snaga koja nam je data, ogromna snaga stvaranja i preobražavanja uvek na bolje i više. To je ogromna bujica bezgraničnog Toka.
Tu je radost života koja nam je darovana, da dišemo, da se radujemo, da se povezujemo, da se igramo.
Sve čega uopšte ima u nama dato nam je da ga uzajamno podelimo; našim delima i kroz naše želje; prijatelji i rođaci, bliski po postojanju i bliskosti naših duša.
Tu unutra je beskrajni izvor naše samilosti, ljubavi, nežnosti, prijateljstva, dobronamernosti i pravednosti.
Tu je najveći mogući poriv da budemo srećni i ispunjeni, slobodni.
Tu unutra je najmoćnija potreba da se osećamo odlično i najbolje moguće, i uvek više i više.
Tu unutra je snaga i moć da se srećno i zadovoljno živi svaki dan, svaki dah.
Samo oslušni, potraži, sve to jesi i čeka te u tebi.
Pre par meseci, negde uoči Vidovdana, potpuno nenadano i odavno zaboravljena, vratila se na kratko moja mala tajna ….
Tajna se zvala čika Pera brica ….
Imao je malu, prastaru, ali za mene predivnu berbernicu pored kuće u kojoj sam živeo sa bakom i mnogobrojnim susedima ….
Jednom mesečno baka me je onako stidljivog odvodila kog svog godišnjaka na šišanje “po socijalističkom modelu” …
E, tu je uvek, ali doslovce UVEK započinjala moja prekrasna šišanjem pokrenuta opuštajuća seansa. Tačnije, čim bi čika Pera brica uzeo makazice u ruke i počeo da radi na projektu moje “nove” frizure, ja bih polako zapadao u stanje totalne opuštenosti, stanje polusna. Ne znam kako, niti zašto mi se to tada događalo, ali činjenica je da su mi oči bile skoro sasvim zatvorene, jedva sam održavao sebe da ne zaspim blaženim snom.
Čika Pera je uvek ponavljao svoj ritual, koji se sastojao u povremenom odlaženju iza paravana, gde je pomalo gricnuo svoju užinicu, a potom bi po povratku uvek stavio bombonu koju je glasno sisao. Uz to često je smirenim tonom pričao o meni omiljenom fudbalu sa svojim starim musterijama …..
Stanje blaženstva, spokoja, totalnog mira, polusna, uvek je trajalo sve do kraja, kada sam morao da se na svoju žalost vraćam iz te “mladalačke” meditacije …
Čika Pere brice nema odavno u ovoj dimenziji …. Otišao je 1981 godine …..
Uoči Vidovdana, oko pet sati izjutra, ležeći u krevetu pored svoje žene, probudio sam se i nastavio da više od tri sata ležim u takvom stanju, kao tih davnih 70-tih ….
Žena me je oko osam preskočila, jedva sam uspeo da zatvorim oči i pretvaram se da spavam.
A …. ustvari obitavao sam u blaženstvu …..
I to je tako! Dotaklo me je blaženstvo iz prošlosti, dotaklo i istog dana napustilo …..
Puno godina radim na svom duhovnom napretku, čitao Antony de Mela, Koelja, Dobrotoljublje, Poljske krinove, Pouke svetih otaca, Benedikta, Lučića, Radišića i dr., a praktijujem i razne pristupe u cilju svog prosvetljenja …. meditiram, molim se, posećujem prelepe manastire …….
Ali jedan je čika Pera brica ……
E…čika Pera brica…
Vidiš Siniša, koliko veličanstveni trenucu u tvom životu, čarobni skoro, i imali su dragoceni uticaj na tebe. Daje ti se da pogledaš i uživaš u svojim postignućima, onim istinskim, što pogađaju srce da se okupa i budi, Božanskom magijom ljubavi.
Dočarao si sve tako predivno, kao da sam bila tamo i gledala malenog dečačića, stidnog, koji se bori da mu glavica ne klone kao u visibake, he he he…
Nismo ni svesni koliko divnih trenutaka sreće je utisnuto kroz naš život i radost je velika da nas ponekad Božansko sveto podseti na njih.
Sama radost, je nagrada i blagoslov…
Pišeš, kao da si od pera rođen…
Hvala na uživanciji i inspiraciji Siniša, i veliki pozdrav i blagoslov deda Peri, ma gde bio…
Tvoji me tekstovi Leci daju veliku snagu ….
Zaboravio sam da napomenem!