Pre dva dana, rano ujutru me je probudilo grebanje po vratima.
Ustanem i otvorim vrata, kad ono naši psi u kuhinji i hoće kod mene u sobu. Pogledam okolo i pomislim, da su moji ukućani otišli u nabavku, tako da se brzo spremim i uzmem prva dva psa da izvedem napolje.
Dok sam izlazila napolje okice male naše Kale su me gledale, i ja sam se zakačila emotivno za taj trenutak, tako da sam izjurila napolje da izvedem pse, kako bi posle izvela Kalu.
Sa tom mišlju brige i žurbe izašla sam na ulicu. Prošetala sam ih i u povratku kući shvatim da sam izgubila ključ!
Uh……krenem da ga tražim, i pošto se nisam oslobodila žurbe i nemira u sebi, moja potraga nije bila uspešna. Išla sam nekoliko puta da tražim ključ, dok mi je komšinica pričuvala pse, ali nije se desilo čudo da ih nađem.
Posle sat vremena dolaze moji ukućani iz nabavke i vide mene na ulici, he he he otkud mene tu, a vide da nešto nije kako treba, jer je nemir još u meni.
Kažem ja da sam izgubila ključ, i tako uđosmo u kuću.
Tek kada sam ušla u kuću sela sam i smirila se. Vizualizirala sam ključ sa zelenim priveskom, ali sam vizualizirala ključ sa naglaskom na metalni deo a ne na privezak, jer je trava iste boje kao i privezak.
Prođe dva dana, i svaki put kada idem da šetam pse pogledam u travu, ali ništa!
Trećeg dana šetam Bibija i nisam ni pomislila na ključ. Bilo je rano ujutro, još je bilo rose.
Nešto svetlucavo u travi mi privuče pažnju, hej….pa to je moj ključ bez priveska, he he he bila sam radosna!
Nekom se svideo privezak i to je sve u redu. Hvala što mi je ostavio ključ, jeeeeeeeeeee!
Tada se setim, da kada sam vizualizirala ključ, da sam ga videla bez priveska, he he he, jer u travi se nebi video, he he he
Koja zanimljiva manifestacija!
🙂
Hvala!