Ima u nama uvek nešto što poželimo pobediti. Nešto što nosimo kao teret, a niti nam treba, niti nas usrećuje. Samo nas vuče u osećaj bespomoćnosti i bezvrednosti, što nam teško pada.
Bila sam oduvek svesna koliko se bojim vode i onog osećaja, kada pod nogama ne osetim čvrsto tlo.
Dugo sam nosila taj strah u sebi.
Bila sam od onih persona koji se boje i plićaka, jer možda baš tu zaluta neka ribetina, he he he.
I tako, dođe idealana prilika u moj život, da se oslobodim dotičnog straha…eh!
Osnivao se ronilački klub u mome gradu, a mene su tada okruživali ljudi koji su jako voleli ronjenje. Za mene je to bila misaona imenica! Nisam mogla zamisliti, da bih mogla jednog dana zaroniti u neke dubine. Imala sam strah, čak i da zamislim tako nešto, ali Život i splet okolnosti me je doveo u situaciju, da sam bila na osnivanju ronilačkog kluba i postala prvi ženski član.
Bilo mi je na neki način uzbudljivo i zanimljivo biti među tim dragim ljudima, koji su toliko strasno pričali o plavim dubinama i svom tom divnom svetu ispod vode. Nešto me je tu privuklo i poželela sam da saznam nešto više, pa još više i tako… nađoh se jednog dana ponovo u ključnoj situaciji, posle svih predavanja od strane našeg iskusnog instruktora, a to je praktično polaganje! Posle toga ću dobiti karnet, kako bi mogla roniti bilo gde.
Dakle, ta ključna situacija, he he he, je ronjenje u prevodnici kanala, čija je dubina nekih otprilike dvadesetak metara. Napominjem da se već na metar vidi samo ako ruku stavite ispred svoga lica, a sve dublje od toga je potpuni mrak.
Zadatak koji sam trebala savladati je, da sa starijim roniocem po činu, zaronim vezana bratskim kanapom držeći se metalnih štangli, koje su bile vertikalno na prevodnici, i da na osamnaest metara u čistom mraku udahnem vazduh iz boca, izvadim respirator iz usta i otvorim ih ( da vazduh polako pokulja iz mojih pluća), i isto tako polako izronim, držeći se za metalne šipke.
Teoriju sam fantastično znala, jer se probudila sva moja radoznalost, pa sam upijala sva predavanja našeg dragog instruktora, koji je bio divan čovek. Shvatao je moju radoznalost sa jedne strane i strah koji je bio jako veliki. Pomagao mi je i ohrabrivao me i hvala mu mnogo na tome, jer je doprineo da mi se desi Divno Čudo.
Pre nego što je došao red na mene i moga partnera, da se spustimo u prevodnicu, gledala sam sve te ljude, kako rone i izranjaju sa osmesima, i srećni a u meni je strah i zebnja doživljavala vrhunac. Sećam se da sam otrčala iza kućice pored prevodnice i plakala koliko sam se borila sa svojim strahom, ali želela sam da pobedim. Želela sam da prevaziđem svoj strah i osetim olakšanje. Obrisala sam suze da niko ne vidi, i hrabro odlučila: Da, učiniću to! Kad mogu svi oni, mogu i ja!
Tako je i bilo!
Kada se završilo moje ronjenje u prevodnici imala sam osećaj kao da sam na vrhu sveta, na Mont Everestu! Bila sam toliko ushićena, srećna i ponosna na sebe, kao nikada do tada.
Osećala sam se kao pobednik i verujem da sam bila srećnija od svih njih, jer za mene ovo praktično polaganje nije bilo samo zadovoljstvo i nešto što mi prija, već polaganje ispita života!
Pobeda velikog straha!
Sada znam da je sve to počelo jer sam poželela da pobedim svoj strah. Dosadio mi je strah koji me je držao u ropstvu. Poželela sam izaći iz svega toga, poželela sam slobodu i bila sam spremna!
Tada sam naučila još nešto važno, a to je da volim pobeđivati sebe!
