Pre neki dan, glava mi puca, boli me i čupa po svim šavovima. Sagnem se da obujem zokne, ono pulsira, imam osećaj eksplodiraće mi na ramenima! Hvala Bogu, pa odavno znam (naučila sam od drage Luiz, a i po svom ličnom iskustvu i logici) da je svaki bol u mom telu kazna koju sebi upućujem. Uvek je tako. Osećam se krivom zbog nekog razloga (od situacije do situacije razlozi se menjaju) i onda naravno, krenem u odmazdu po sebi i svojoj lepoj glavici, pa se uništavam do neznanih daljina, dubina i beskraja.
Nedavno je naša čitateljka Naly Younis otvorila temu na našem forumu o meditaciji, i inspirisala me da napišem svoje viđenje i utiske, nakon sad već dosta vremena praktikovanja.
Koliko dopuštamo drugima da nas zaplaše sa svojim rečima? Koliko ih ‘hvatamo’ za ozbiljno? Ljudi blebeću koješta, uvek su – uvek će, pitanje je samo koliko im mi poverujemo; koliko je jako naše samopouzdanje, naša vera u sopstveni smisao?
Juče sam ponovo gledala film Erin Broković. Svaki put kada ga odgledam ponovo me inspiriše, i oduševi na neki novi način. Sam film kao projekat toliko je inspirativan i divan za gledati zbog glumaca koji su po mom mišljenju dali sve od sebe. A priča sama po sebi jeste jedna uzvišena i zaista duhovna. Pokazuje jedan školski primer kako se jedno ljudsko biće može reinventingovati samo ako to želi. Ako želi bolje. Ako želi da živi. Svakom toplo preporučujem da pogleda ovaj film, zaista je zapanjujuć.
Pre koji dan, vraćam se kući sa pijace i svratim usput do jednog salona u blizini moje kuće da pitam da li imaju neke farbe za kosu koje su mi trebale. Uđem ja lepo, kulturno se javim, objasnim šta mi treba…
Ja obožavam novogodišnje rezolucije! Volim promene, volim ponovna rođenja, volim nove početke. Inspirišu me i podsećaju da je jedino bitan sadašnji trenutak, da je on jedina stvar koju zaista sada posedujem.
Evo, i posle nekoliko godina vrednog i temeljnog rada na sebi, i dalje, ponekad, upadnem u sopstvenu zamku. Da ne poveruješ! Znam, dobro znam da ne treba da ulazim u nikakve rasprave, kamoli svađe i slično, al’ eto… Desi se i meni, iako znam da se posle svake takve ‘konvrezacije’ osećam prazno i besmisleno – bez obzira da li sam ja u pravu u svojim tvrdnjama i razlozima, ili nisam, to je potpuno pod B. Osetim se nešto specijalno važnom i bitnom, pa opletem po nekome bez razmišljanja, a znam, znam u sebi da je to potpuno glupo i besmisleno. Ne da mi đavo mira, moram da se pravim pametna. A to je tako uzaludno, jer kad nas neko ne vidi i ne čuje, pa mi možemo dubiti na trepavicama, pričati na kineskom, vrištati dok nam oči ne iskoče iz glave, ali ta osoba će samo još dublje i dublje da se zatvara, brani i šalje nam identično ono što i mi njoj. Kakvo gubljenje energije. Sramota.
