Zašto zavisiš od sreće?
Često, ljudi koji nas najviše uznemiravaju I unose nam nervozu, su upravo oni od kojih najbolje možemo naučiti ono što želimo. Moja majka je imala običaj da kaže: Krpa uvek nađe zakrpu. Nazovimo to tako, ili jednostavnom privlačnošću, ali činjenica je da bes privlači bes, nepristupačnost privlači nepristupačnost, ljubav privlači ljubav… Ono prema čemu imamo otpor težimo da postanemo. Kada neku osobinu koju mrzimo vidimo u nekome, trebamo obratiti pažnju, jer su te osobe često naša sopstvena ogledala. Ono što nam se u njima ne dopada, uglavnom je prisutno I kod nas samih kao jedan od obrazaca ponašanja. Kada smo toga svesni, lako nam je da učinimo nešto senzacionalno, nešto što bi zaista promenilo našu realnost.
Kada sam živeo u Las Vegasu, moja lokalna pošta je večito bila prepuna gužve I poštarskih kurira. Svi su uvek bili u žurbi, a radnici na šalteru su bili apsolutno nekulturni I bezobrazni. Neretko su se dešavale erupcije svađa između mušterija I radnika. Ja sam odlučio da isprobam jedan mali eksperiment. Šta bi se desilo kada bih ja dolazio u poštu uvek nasmejan, I kada bih samo ‘isijavao svetlost’ na sve oko sebe? pomislio sam. I tako, svakog dana u roku od dve nedelje, kada sam dolazio u poštu po svoja pisma, trudio sam se najbolje što sam mogao da sam nasmejan I da fokusiram svetlost na svakog. Jednog dana, najstariji I najgunđaviji radnik na šalteru, u čijem sam redu stojao, je ustao I pogledao u mene rekavši: Zdravo gospodine Tejlor. Na njegovom licu stojao je osmeh, koji se osetio I u njegovom glasu. Od tog dana pa nadalje, svaki radnik na šalteru mi se uvek javljao, smejao I šalio sa mnom.
Sve se nekako promenilo. Još uvek su bili ‘oštri’ sa drugim mušterijama neko vreme, ali osmeh I svetlost su se isplatili. Nekako, na nesvesnom nivuo, radnici sa šaltera su me identifikovali sa toplinom I ljubavlju. Kroz nekoliko meseci, ova pošta I njeni zaposleni, postali su puni topline I prijatni sa svakim čovekom koji bi došao u poštu, što sam imao prilike da vidim svaki dan kada bih došao da podignem svoju poštu. Zapanjujuće je šta malo bezuslovne ljubavi može da učini. Svi smo mi sposobni da bodrimo I podučavamo svoju porodicu I prijatelje, ali kada se radi o strancima, posebno onima koje smatramo nekulturnim I neprijatnim, to već postaje druga stvar. Ne mora biti tako. To je samo drugačiji način da radimo dobra dela.
Kada smo samoodgovorni, to znači da preuzimamo celokupnu odgovornost za sve u našem životu. To ne znači da smo zaduženi za svoju okolinu, niti da kontrolišemo svakog ko naiđe I na neki način utiče na nas. To znači, da smo mi glavni zaduženi u sopstvenoj unutrašnjoj okolini, I da počinjemo da pravimo izbore – prave izbore koji su zdravi I mudri za nas. Onda se takozvana ‘nesreća’, ili ‘loša sreća’ posmatra kroz nova sočiva.
Dozvolite mi da vam kažem nešto o svojoj omiljenoj kantri pesmi. Ona se zove Neodgovorene Molitve I govori o mladiću koji se zaljubljuje u devojku iz srednje škole. On se svaku noć moli da ga ona primeti I uzvrati mu ljubav. Međutim, ona se udaje za drugoga I godine prolaze. Mladić konačno upoznaje ženu, koja je zaista prava osoba za njega, žena njegovih snova. Prođe još nekoliko godina I mladić, sada čovek, prima pozivnicu za godišnjicu mature. Kada ode na proslavu godišnjice mature, on vidi njegovu staru ljubav iz srednje, koja je otišla za drugog. Ona je rano ostarila, gruba je I ogorčena, I u svim ostalim aspektima vrlo neprivlačna. Čovek se okreće prema svojoj ženi I kaže: Hvala Bogu na neodgovorenim molitvama!
