23. Septembar 2010.
priča koju mi je poslao Anupam Karn
Učitelj je pitao svoje učenike:
“Zašto vičemo kada smo besni? Zašto ljudi viču jedni na druge kada su uznemireni?”
Učenici su razmišljali neko vreme i onda je jedan od njih rekao
“Zato što izgubimo smirenost, zato vičemo.”
“Ali, zašto vičemo kada je druga osoba tek pored tebe? Zar je nemoguće obratiti joj se sa blagim glasom? Zašto vičete na osobu kada ste ljuti?”
Učenici su dali još neke odgovore ali ni jedan nije zadovoljio učitelja.
Konačno on je objasnio:
“Kada su dvoje ljudi ljuti jedno na drugog, njihova srca se mnogo udalje. Da bi pokrili tu udaljenost moraju da viču da bi mogli da se čuju. Što su bešnji, to jače će jače morati da viču da bi se čuli preko te velike udaljenosti.”
Onda je učitelj upitao:
“Šta se desi kada se dvoje ljudi zaljube? Oni ne viču jedno na drugo nego pričaju blago, zašto? Zato što su njihova srca jako blizu. Udaljenost između njih je jako mala…”
I na kraju je rekao:
“Kada zavole jedno drugo još više šta se onda dešava?
“Onda ni ne govore, samo šapuću i postanu još bliži jedno drugom u njihovoj ljubavi.
“Konačno više nemaju potrebe čak ni da šapuću, samo se pogledaju i to je sve. Toliko su blizu dvoje kada se vole međusobno.”
