Kada se kod čoveku dogodi “buđenje” u bilo kojoj meri, to je velika promena i velika radost.
To se naravno dešava kada je čovek sazreo za takve promene. Tada se ispoljava ta unutrašnja Žeđ, koja je žedna da upije mnoga duhovna saznanja. U tom unutrašnjem otkrivanju i saznavanju, probudi se radost i velika radoznalost, pa čovek obično u tom periodu guta sve što ima primesu duhvnosti, svetlosti i svesnosti.
Dešava se da smo toliko srećni što smo saznali i osvestili neke nove predele našeg postojanja, da sve to želimo drugima preneti i poučiti ih novim istinama i otkrićima. Što je sasvim normalna reakcija, i tu nema ništa loše.
Ovako sam se i ja ponašala u određenom trenutku svoga života. Nisam razumela kako neki ljudi nisu mogli videti i čuti o čemu govorim i šta sam sve otkrila, a tako bi im moglo koristiti. Verovala sam kada je meni to bilo jasno, da će to biti jasno i nekim drugim, meni dragim ljudima, kojima sam htela da pomognem, ali to nije bilo tako.
Tada nisam videla širi krug viđenja celine, i nisam mogla shvatiti da sam i sama bila pripremana i pripremana od svoga Sopstva, da bi u jednom trenutku nešto videla i shvatila. Svako od nas ima svoje pripreme da bi nešto video i prihvatio kao istinu, tako da ne možemo znati gde je neko ko je ispred nas. Na kojoj je tački svoga puta, šta se dešava u njemu, šta sve utiče na njega, i još sto stvari.
Ja sam čak za to da u radosti pomažemo drugima, ali da istovremeno posmatramo i budemo svesni, kako se naša pomoć odražava na druge, i kako to drugi prihvataju, uopšte kako reaguju na našu nameru da pomognemo. Dali su otvoreni za to ili samo ljubazni. U tom posmatranju ćemo brzo otkriti, šta radimo, koliko je to svrsishodno i koliko ima istinskog smisla.
Čak i kada nema smisla, može nas to posmatranje nagraditi novim viđenjem sebe i dragocenom lekcijom. Svaka razmena donosi pouku!
Na nama je da učimo druge kroz svoj primer, to je najbolje učenje drugih. Moramo raditi na sebi, a druge pustiti da vide sebe gledajući nas!
