Super podrska svim roditeljima da se pre svega postaraju o svom ponasanju i da obrate paznju kakav primer pruzaju svojoj deci. Treba negovati ljubav i dobrotu u sebi i istovremeno je deliti sa drugima.
Prelepa tema. Vina bices divna mama <3 Ono kad si u nekom od prethodnih videa pricala o cilju u 2013, ja sam mislila da je bebac cilj. Hehe :-* Verovatno je to moja podsvesna zelja <3
🙂
Svakog dana sve više imam priliku da viđam decu takvu, da kad ih vidim i pre svega čujem,uvek se prvo zapitam:…kakvi su im tek roditelji?I nekako čovek i ne može tu decu da krivi…Oni su samo slika svojih roditelja.Kakvi i da budu kad jednostavno niko nije ni imao da ih usmeri ni ”oblikuje” svojim pozitivnim primerom,ni razgovorom,ni pažnjom…Na neki način i ko zna iz kojih razloga su prepušteni sami sebi,ulici,TV-u,a kakvi onda i da budu?Mislim da su gladni pažnje roditelja.A onda s’ druge strane vidim decu divnu,dobru,vaspitanu,nekako krotku…Pravi anđeli!I uvek me dirnu i oduševe,ali se i zabrinem kako će se snaći i opstati u svetu ni malo pitomih vršnjaka?
Draga Vina divan video, moj partner i ja imamo identična razmišljanja o tome koliko je odgovorno imati dete, a ja sam još ozbiljnija po tom pitanju i mislim da je to najveći izazov u životu, stvoriti novi život i biti svestan da je to dete ustvari izabralo tebe da se od tebe uči radosti življenja…Moj cilj pored toga da imam sve materijalno da mu joj priuštim, je i da na prvom mestu sebe dovedem u poravnanje sa životnim tokom da bih iz te pozicije bila primer drugome Ali ono s čim imam problem, je što se postavlja pitanje društva, i institucija kojima mi predajemo svoju decu, što ona kao društvena bića imaju želju da budu prihvaćena od vršnjaka što mogu da po cenu svojih uverenja prihvataju i loše stvari i činjenja i nečinjenja samo da bi dobila odobravanje svojih vršnjaka…Znam to iz iskustva, odrastanje u školskim institucijama je kao u dzungli u kojoj važe posebna pravila “preživljavanja” A tek po koji odrasli vaspitač ili učitelj je voljan da deci pokaže da Uvek imaju Izbora. Ja se raspisah ali Ova tema je neiscrpna i jako Važna I zato se divim Vašem entuzijazmu i zahvaljujem Vam na širenju Svesnosti o ovoj temi 🙂
Draga Vina,listajuci po vasem sajtu,slucajno sam naletela na ovaj video,a ustvari jasno mi je da nije slucajno,nego bas ono sto mi u ovom trenutku treba,kada trazim neke odgovore.Zelim da se nadovezem bas na sve ovo sto si picala u ovom odlicnom videu,da te pitam za savet sta raditi u slucaju kad na radnom mestu moras da se izboris upravo sa takvom decom o kojoj pricas,kada ti ona dodju kao finalni “proizvod”(ne znam kako drugacije da se izrazim) kucnog (ne)vaspitanja.Krenula sam da radim u jednoj skoli,u kojoj uce deca koja dolaze iz jako siromasne sredine,deca koja kod kuce imaju toliko problema,egzistencijalnih i porodicnih,da u skolu dolaze samo da im prodje vreme,da otaljaju dan.Deca koja su prepustena sama sebi,koju roditelji salju u skolu da ih skola vaspitava,a misljenja sam da osnovno vaspitanje dolazi od kuce a da se u skoli uci.Naravno i skola mora da vaspitava,ali ono osnovno ucimo od roditelja.To su deca kod koje apsolutno nikakav uticaj nema ni lepa rec,ni osmeh,a ni vika ni jedinica u dnevniku.Kod kojih vazi pravilo,sto si nedisciplinovaniji,to si veca faca u razredu.Sve me to jako potresa,jer ja sam tu da ih ucim svom predmetu i zao mi je sto ne mogu svakom pojedniacno da se posvetim,da ih zastitim.Ne znam kako da se izborim sa njima i kako da ih motivisem,jer ona su od kuce ponela to nezadovoljstvo,koje na casu ispoljavaju.Slusajuci ostale kolege,jasno mi je da to nije slucaj samo na mom casu.,ali ja ne zelim time da se tesim.Posto mij eovo prvi posao,tek pocinjem i polako se razocaravam,pitam se kako dopreti do te dece,a da se to ne odrazi na mene,na moj rad i cas,a da u isto vreme njima prenesem znanje i neku pouku.Da cas ne bude nabijen mojom tenzijom i njihovim zevzecenjem.Ne bih volela da budem preblaga,jer ce to da zloupotrebe ali se brinem da ne odem u drugu krajnost,da ne budem previse stroga i ubijem im onu zivotnu radost deciju,jer ipak su to deca!Sta bi bilo najpametnije da afirmisem?:(
Super podrska svim roditeljima da se pre svega postaraju o svom ponasanju i da obrate paznju kakav primer pruzaju svojoj deci. Treba negovati ljubav i dobrotu u sebi i istovremeno je deliti sa drugima.
Tako je.
Prelepa tema. Vina bices divna mama <3 Ono kad si u nekom od prethodnih videa pricala o cilju u 2013, ja sam mislila da je bebac cilj. Hehe :-* Verovatno je to moja podsvesna zelja <3
🙂
heheheh jao hvala! Ja se radujem tom trenutku 🙂
Svakog dana sve više imam priliku da viđam decu takvu, da kad ih vidim i pre svega čujem,uvek se prvo zapitam:…kakvi su im tek roditelji?I nekako čovek i ne može tu decu da krivi…Oni su samo slika svojih roditelja.Kakvi i da budu kad jednostavno niko nije ni imao da ih usmeri ni ”oblikuje” svojim pozitivnim primerom,ni razgovorom,ni pažnjom…Na neki način i ko zna iz kojih razloga su prepušteni sami sebi,ulici,TV-u,a kakvi onda i da budu?Mislim da su gladni pažnje roditelja.A onda s’ druge strane vidim decu divnu,dobru,vaspitanu,nekako krotku…Pravi anđeli!I uvek me dirnu i oduševe,ali se i zabrinem kako će se snaći i opstati u svetu ni malo pitomih vršnjaka?
Draga Vina divan video, moj partner i ja imamo identična razmišljanja o tome koliko je odgovorno imati dete, a ja sam još ozbiljnija po tom pitanju i mislim da je to najveći izazov u životu, stvoriti novi život i biti svestan da je to dete ustvari izabralo tebe da se od tebe uči radosti življenja…Moj cilj pored toga da imam sve materijalno da mu joj priuštim, je i da na prvom mestu sebe dovedem u poravnanje sa životnim tokom da bih iz te pozicije bila primer drugome Ali ono s čim imam problem, je što se postavlja pitanje društva, i institucija kojima mi predajemo svoju decu, što ona kao društvena bića imaju želju da budu prihvaćena od vršnjaka što mogu da po cenu svojih uverenja prihvataju i loše stvari i činjenja i nečinjenja samo da bi dobila odobravanje svojih vršnjaka…Znam to iz iskustva, odrastanje u školskim institucijama je kao u dzungli u kojoj važe posebna pravila “preživljavanja” A tek po koji odrasli vaspitač ili učitelj je voljan da deci pokaže da Uvek imaju Izbora. Ja se raspisah ali Ova tema je neiscrpna i jako Važna I zato se divim Vašem entuzijazmu i zahvaljujem Vam na širenju Svesnosti o ovoj temi 🙂
Apsolutno ste u pravu, slažem se sa obe 🙂
Draga Vina,listajuci po vasem sajtu,slucajno sam naletela na ovaj video,a ustvari jasno mi je da nije slucajno,nego bas ono sto mi u ovom trenutku treba,kada trazim neke odgovore.Zelim da se nadovezem bas na sve ovo sto si picala u ovom odlicnom videu,da te pitam za savet sta raditi u slucaju kad na radnom mestu moras da se izboris upravo sa takvom decom o kojoj pricas,kada ti ona dodju kao finalni “proizvod”(ne znam kako drugacije da se izrazim) kucnog (ne)vaspitanja.Krenula sam da radim u jednoj skoli,u kojoj uce deca koja dolaze iz jako siromasne sredine,deca koja kod kuce imaju toliko problema,egzistencijalnih i porodicnih,da u skolu dolaze samo da im prodje vreme,da otaljaju dan.Deca koja su prepustena sama sebi,koju roditelji salju u skolu da ih skola vaspitava,a misljenja sam da osnovno vaspitanje dolazi od kuce a da se u skoli uci.Naravno i skola mora da vaspitava,ali ono osnovno ucimo od roditelja.To su deca kod koje apsolutno nikakav uticaj nema ni lepa rec,ni osmeh,a ni vika ni jedinica u dnevniku.Kod kojih vazi pravilo,sto si nedisciplinovaniji,to si veca faca u razredu.Sve me to jako potresa,jer ja sam tu da ih ucim svom predmetu i zao mi je sto ne mogu svakom pojedniacno da se posvetim,da ih zastitim.Ne znam kako da se izborim sa njima i kako da ih motivisem,jer ona su od kuce ponela to nezadovoljstvo,koje na casu ispoljavaju.Slusajuci ostale kolege,jasno mi je da to nije slucaj samo na mom casu.,ali ja ne zelim time da se tesim.Posto mij eovo prvi posao,tek pocinjem i polako se razocaravam,pitam se kako dopreti do te dece,a da se to ne odrazi na mene,na moj rad i cas,a da u isto vreme njima prenesem znanje i neku pouku.Da cas ne bude nabijen mojom tenzijom i njihovim zevzecenjem.Ne bih volela da budem preblaga,jer ce to da zloupotrebe ali se brinem da ne odem u drugu krajnost,da ne budem previse stroga i ubijem im onu zivotnu radost deciju,jer ipak su to deca!Sta bi bilo najpametnije da afirmisem?:(