Hronična Depresija

Vremenom, kada naviknemo sebe da cenimo ono gde smo, ko smo i šta nas okružuje, sve nam je lakše i lakše da osetimo tu radosnu euforiju zahvalnosti i uzbuđenja za sve ono lepo što nam dolazi, što očekujemo, i što nas uzbuđuje.
Još jedan dokaz da je sve navika, pa čak i radost svakog momenta našeg života. I to se može naučiti, i usvojiti.
Primetila sam da kada padnem na dno i kada je sve crno, čak i da hoću ne mogu da krenem sa žalopojkama i žaljenjem sebe, zato što mi je to sada postalo smešno i ispod mog nivoa. Sada vidim širu sliku i znam da sam rođena sa pravom na sreću i da je radost moje srednje ime. Pa mi dođe smešno da govorim nešto dramatično, imam utisak da glumim u nekoj domaćoj seriji, tipa Bolji život’ i sl.
Imam i hiper ardosnih trenutaka, imam i crnih bunara bez dna, ali imam i sivih.
E te sive bih okarakterisala kao trenutke kada nit vibriram radost, nit vibriram tugu – ne vibriram ništa. Gubim vreme.
To se dešava kada nisam prisutna u momentu i kada imam tendenciju da nesvesno brinem. Znači, ipak malo naginje na negativno, ta siva varijanta.
Moram priznati da mi ponekad dođu neki dani, kada mi samo prija da mirujem. Da se ušuškam ispod ćebeta, kontempliram, i opuštam um.
Ali to svakako ne znači da tada treba da vibriram sivo. Sivo je diskonekcija, zato što nismo svesni šta , gde, i ko smo. To je kao ono što Abraham govori za halucinogene hemije, tipa droga i bilo šta što nam pomuti svesnost uma. Mi tada jesmo u Vorteksu i jesmo konektovani, ali nam je želja nikakva, nema je, jer ne privlačimo svesno. Nemamo nikakvih otpora, ali nemamo ni htenja.
Navela sam ovo zato što nam nekada prija da se umirimo i sklupčamo negde, u neku našu tihu oazu, ali samo zato što nam tada tako prija, vibracija nam je i dalje radost, pre svega. Baš zato što pratimo svoj blagoslov, pratimo ono šta nam prija u trenutku, i ne prisiljavamo se da budemo volume 100% pojačan, već se radujemo u tišini. I to je lepo, i to je potrebno.