Greg Brejden - Iscelite svoje nasledstvo

Otpustite negativnu istoriju.

Da li su verovanja vaše porodice zdrava?

Postoje mnogi primeri kroz istoriju koji nam sugerišu kako moć vere može biti nasleđena, ako je prihvaćena i negovana od strane drugih. Studije pokazuju da verovanja mogu čak i da se prenose sa generacije na generaciju. Ako su pozitivna i afirmišu život, onda je dobra stvar očuvati ih za buduće generacije. Međutim, ako su ta verovanja ograničavajuća i poriču život, onda nam mogu uskratiti jedno iskustvo koje duboko volimo, a ipak veoma često uzimamo zdravo za gotovo: sam život.

Međutim, potrebna je samo jedna jedina osoba u čitavoj generaciji, kako bi izlečila njena ograničavajuća verovanja. Radeći to, ta osoba, ne samo da će isceliti ta verovanja za sebe, već i za bezbroj sledećih generacija koje će doći…kao što sledeći primer objašnjava.

Kasnih 1970-ih, usred neverovatne tenzije i neizvesnosti hladnog rata, bio sam primljen u veliku energetksu korporaciju kao naučnik na njihovim najnovijim kompjuterima veličine sobe (tada još nije postojala varijanta desktop računara), kako bi istraživao dno okeana u potrazi za neotkrivenim ‘naborima’ i manama – indikacijama mogućih izvora energije. Generalno, i za naciju, a i za korporativnu kulturu u kojoj sam tada bio aktivan, poslednja stvar na umu je činjenica da naša verovanja mogu uticati na stvarnost.

Nakon par dana koje sam proveo na svom novom poslu, upoznao sam ženu koja je takođe zaposlena otpriike u isto vreme kad i ja. Ona bi objašnjavala svoja verovanja o životu i smrti toliko intenzivno, da su ona i njena porodica prihvatili te činjenice kao svoje ‘nasledstvo’. Pošto smo bili novi zaposlenici u firmi, završili smo proces osnovne orijentacije ranije tog dana. Činilo se beskrajni niz prezentacija obuhvatao je pakete i pravia polise osiguranja od kojih nam se zavrtelo u glavi. Nakon orijantacija, moja nova koleginica i ja započeli smo razgovor o polisama osiguranja sa intenzitetom koji nas je oboje iznenadio. Iako sam se svakako slagao sa time da je odgovorno da svako ima što bolju polisu osiguranja koju može, nakon čitavog dana prezentacija, sve ponude počele su da mi izgledaju slično. Bio sam spreman da izaberem jednu i nastavim dalje. Nisam razumeo zašto je moja koleginica bila toliko zabrinuta čak i za melene detalje, tipa kako tačno imamo koristi i kako funkcionišu te polise – sve dok samnom nije podelila svoju priču.

Nijedan muškarac iz porodice mog muža nije doživeo svoju 35-u godinu života – rekla mi je.

Stvarno? – izgledajući zabezeknuto koliko sam i zvučao.

Da, da… – očigledno je sličan razgovor vodila već mnogo puta.

Ne možemo ništa da učinimo, sve je u genima. Deda mog muža umro je u svojoj 35-oj godini. Njegov otac je takođe umro u 35-oj godini. Pre nekoliko godina njegov brat je umro u 35-oj godini života. Moj muž ima 32, on je sledeći, i zato moramo da planiramo sve unapred, objasnila je.

Nisam mogao da verujem u ono što čujem. Iako nisam lično poznavao njenog muža, saznao sam da su u braku već dugo i da imaju dvoje prelepe dece. Ako je ona zaista očekivala da će i njegov život ići smerom njegovih predaka, onda mi je sasvim jasno zašto se toliko interesovala za polisu osiguranja. Ona je iskreno mislila da će je uskoro koristiti.
U isto vreme, deo mene nije mogao prihvatiti celu tu priču. Nisam mislio da takve stvari nisu moguće. Samo sam verovao da te stvari ne moraju obavezno da se dese. Sama ta ideja da si žrtva ograničenog životnog veka, samo zato što su svi u tvojoj porodici proživeli slično iskustvo, nije mi zvučalo kao logična istina. Stalno sam pomišljao da njihova priča može imati i drugačiji kraj; možda bi se nešto promenilo u njihovim životima, i njen muž bi bio prvi koji bi zaustavio taj krug ‘kuge’ svoje familije, po prvi put u njihovoj istoriji. Sada, kada mi je rekla za svoju ‘kletvu’, a budući da smo postali kolege, usledili su mnogi, često duboko emotivni razgovori.
Iako su istraživanja pokazala nepogrešivu korelaciju između naših najdubljih uverenja i vitalnosti, zdravlja, kao i dužine trajanja naših tela, veoma je lako pogrešno protumačiti ovu vrstu konekcije.

U jednu ruku, ne verujem da se iko probudi
jednog jutra i svesno izabere da manifestuje
fizičko stanje koje će mu doneti bol u život i
patnju za njegove bližnje. A opet, takođe znam bez i
jedne jedine sumnje, da menjanjem verovanja,
možemo obnoviti zdravlje i vitalnost sopstvenog
tela.

Ključ je u tome da pronađemo način da
delimo sa drugima takve čudesne mogućnosti bez
da zvučimo osuđujuće, niti da na bilo koji način
sugerišemo da je neizlečivo stanje ičija
‘krivica.’
Dao sam sve od sebe da ovo mišljenje podelim sa
svojom koleginicom. Uskoro smo veoma često
razgovarali na pauzama za ručak, istražujući
svet kao more kvantnih mogućnosti, i moć
verovanja da izaberemo jednu od njih u svom
životu.

Ne mogu tačno da vam kažem kako se ova priča
završila, jer sam napustio kompaniju par godina
kasnije. Sa koleginicom sam razgovarao zadnji
put pre 20 godina. Ali ono što vam sa sigurnošću
mogu reći je ovo: u vreme kada sam napustio
firmu, muž moje koleginice je doživeo, i
nadživeo svoj 35 rođendan. U vreme mog
oproštajnog ručka, koji su mi priredili
zaposleni, bio je u savršenom zdravlju i
definitivno živ! Na olakšanje i sreću svoje
porodice, on je poništio ono što su oni videli
kao multigeneracijsku, genetsku kletvu. Zbog toga što
je premostio granice koje su drugi držali za
njega u njihovim verovanjima, on je sebi dao
razlog da o svom životu misli drugačije, takođe,
svojoj porodici i prijateljima na taj način
ponudio je osnovu da učine isto.
Ponekad je upravo to sve što je potrebno: jedna osoba
koja naizgled radi nemoguće u prisustvu drugih.
Kada posvedoče uništenju granica, oni tada mogu
u svom umu stvoriti novu mogućnost, jer su je
lično iskusili.