Vina - Hejteri u svim oblicima

Koliko dopuštamo drugima da nas zaplaše sa svojim rečima? Koliko ih ‘hvatamo’ za ozbiljno? Ljudi blebeću koješta, uvek su – uvek će, pitanje je samo koliko im mi poverujemo; koliko je jako naše samopouzdanje, naša vera u sopstveni smisao?

Obično sebe prvo zapitam sledeći set pitanja u datom trenutku, kada mi dođe da se branim, vrištim, psujem, besnim i mrzim: OK. Vina, stani, čekaj, polako… Ko ti uopšte to govori? Ko je ta osoba? Koliko ti je bitno njeno mišljenje? Zašto? Zašto to primaš lično?

Onda mi se malo umiri prvobitna reakcija nekontrolisanih emocija, i razum preuzima kontrolu nad situacijom. Čak se i prvobitne emocije besa i ljutnje, pretvore u samilost i ljubav, saosećanje prema osobi koja se upravo dernja na mene, ili mi preti ili govori neke besmislice.

Kada zastanem, i dopustim svom razumu da realno sagleda širu sliku situacije, postajem mirna. Barem vidim jasnoću, i imam mesta da osetim svoj sledeći korak koji je u harmoniji sa mojim bićem.

Fenomenalan životni trener, Stiv Čendler, to jednostavno objašnjava rečima da za žrtve reč Ne zvuči strašno, nezamislivo, ultimativno odbijanje; a za vlasnike duha, reč Ne, zvuči samo kao druga strana reči Da – ništa više od toga! Volim da sam vlasnik svog duha, i volim da Ne ne primam lično. Ta varijanta življenja mi mnogo više prija.

Skloni smo kao ljudska bića, da instiktivno tražimo odobravanje od drugih – bližnji, prijatelji, kolege, pešaci na ulici… prija nam kada nas neko bodri, podrži i slaže se sa našim razmišljanjem. I to je ok.

Međutim, to ume i da zahvati malo nezdrave proporcije u našem načinu življenja i da bukvalno ne možemo dalje, ako nam neko ne odobri ono što trenutno radimo. To je besmisleno, nenormalno, potpuno nezdravo. To nije naša prirodna, predodređena radost sa kojom se rađamo. Ne treba nam niko drugi da nam odobri bilo šta. Koliko smo lepi, privlačni, pametni, snalažljivi, sposobni, duhovni, posvećeni, seksualni, snažni, zdravi ili bolesni… Svet bi postao opasno, mračno i tužno mesto kada bismo obraćali pažnju na svakojake reči, svakojakih ljudi koji nam prođu kroz život. To je život u konstantnom stanju straha. U to ubrajam: komšije, TV – ma sve vrste medija, roditelje, rodbinu, prijatelje, glumce, časopise, filmove, žrtve i potpune strance.

Zašto bi ikad trošili vreme, život i misli pokušavajući da desekciramo logiku drugih, da ‘podesimo’ sebe kako bi nas prihvatili, da ugušimo sopstvenu dragocenu kreativnost, zarad neke iluzije da je drugima kao važno kakvi smo, kako izgledamo i šta govorimo? Ti ljudi nas ni ne primećuju – svaki zlonamerni komentar su ispalili u vrhuncu svoje dosade, ili duboke tuge i samonezadovoljstva. To čak ni oni ne misle zaista…a mi se toliko stresiramo da se podesimo, da nas odobre, da nas ne diraju…

Budi ono što jesi, slobodno kaži svoje mišljenje, iskazuj se na milion načina, voli sebe. Reči su prašina, mi im dajemo značenje, mi u njih stavljamo život.

Zamislite samo kolika je količina ljudske zatvorenosti, i uštogljenosti svakog dana, dok hodate ulicom, dok se vozate na posao, dok kupujete u supermarketu – a sve to bez ikakvog realnog razloga. Navika, navika, navika… ljudi će reći, smejaće mi se, ogovarati... Ma daj, pa pogledajte iz sopstvenog primera, svaki put kada smo nekog ogovarali, zaboravili smo na tu osobu za pet sekundi, e pa tako i ti ljudi, naši potencijalni ogovarači, i oni će na nas zaboraviti za pet sekundi, moš’ misliti! A nas će naša uštogljenost i neispoljavanje koštati sopstvene radosti, a to je jaaaako skupa cena. I često ostaje sa nama celi dan, onako, poput tamnog oblaka iznad glave. Koliko puta biste nešto pitali, obukli neku haljinu, rekli nekome da mu je nešto lepo, da je lep, da je ljubazan, zagrlili osobu koju volite ili se nasmejali naglas, a to ne uradite, i na brzaka ugušite sebe, jer pomislite da će drugi pomisliti/reagovati ne znam ni ja kako! Strašno, odseće nam glavu! Pa mi brže bolje požurimo, i sami sebi odsečemo svoju dragocenu, dragocenu radost.

Tužno i smešno u isto vreme. E sad, zamislite koliko se dnevno oko nas odvija te ‘odsečene radosti’, kojekuda? Jako mnogo. A nema nikakve potrebe za tim, jer kada prigrlite činjenicu da niste žrtva i da vam odbijanje, ne-odobravanje, i reč Ne, ne ruše život i čitav vaš identitet, biće vam lako da zagrlite ovaj svet, ljude i da slodno živite u sopstvenoj kreativnosti, vašim omiljenim bojama, omiljenoj muzici, rečima, godišnjem dobu, odeći, i gradu.

Pa ne moraju svi da vam prostiru crveni tepih i klimaju glavom na svako vaše filozofiranje i izbor. Nisu vam potrebni, možete to i sami za sebe da učinite. Kažite sebi: Ej, ma super si! Baš si cool! Baš si inovativna, unikatna, ma jedinstvena! Uf, kako si to dobro shvatila, svaka ti čast! Al’ ti ovo dobro stoji!…

Još u srednjoj školi naučimo da je najgore od svega biti izblamiran pred drugima koji su tako cool masa. Pa onda ćutimo, i srećni smo da samo ‘prođemo’ neopaženo, da nas život ne ‘očeše’. Tako postajemo zavisnik odobravanja, i gubimo autentičnost duše. Pletemo čauru i na kraju i sami postajemo oni koji ogovaraju, kritikuju druge i krive sve živo za sopstvenu tugu.

Radost je najdragocenija od svega. Vaša sposobnost da odbranite sebe, da stanete iza sebe, da podržite sebe – je nešto što treba da negujete i hranite što je više moguće. I to nema nikakve veze sa ego tripovima, to ima veze sa ljubavi prema sebi. Sa verovanjem da je svet ovde da bismo u njemu uživali, družili se, razmenjivali radost i rađali nove želje.

Tako je dobro biti Ja.