Nek vam preliva u životu!
Uživajte u moći vaše perspektive.
Ima jedna predivna priča o sedmogodišnjim blizancima. Jedan je bio potpuni pesimista, a drugi apsolutni optimista. Zabrinuta za njihove ekstremne ličnosti, majka ih je odvela kod psihijatra.
Doktor je prvo pokušao da izleči pesimističnog dečaka, koji je uvek plakao, žalio se, kukao, očajavao bez obzira kakve su okolnosti bile u pitanju. U cilju da razvedri njegov pogled na život, psihijatar ga je odveo u sobu koja je bila do plafona puna najnovijih igračaka za decu. ‘Ovo je sve za tebe’ – rekao je psihijatar detetu. Narednih nekoliko minuta, dečak je pažljivo gledao u igračke, i umesto da se baci na njih, otvori kutije i počne da se igra, on je briznuo u plač.
‘Šta je bilo?’ – upitao je psihijatar, zbunjen dečakovim ponašanjem, ‘Zar nećeš da se igraš ni sa jednom od ovih igračaka?’
‘Da!’ vrisnuo je mali dečak, ‘ali na ovoj kutiji kaže da je to za decu koja imaju 9 ili više godina, a meni je samo sedam. A ova druga, njoj trebaju baterije, a ja nisam poneo nijedne baterije od kuće! A ova kaže da treba prvo da se podesi, a ja ne znam kako!’ Sada, duboko zabrinut stavom deteta, doktor je obavestio majku da će zaista biti potrebno određeno lečenje za dečaka.
Zatim je psihijatar započeo sesiju sa drugim dečakom, večnim optimistom. On je bio potpuna suprotnost svom bratu, i ništa ga nije moglo rastužiti. U pokušaju da promeni njegov stav, doktor ga je odveo u staju prepunu svežeg konjskog izmeta. Siguran da će ga ovo uznemiriti, doktor je rekao: ‘Ovo je sve za tebe sine, ovo je moj poklon tebi!’
Umesto da gleda gomilu izmeta sa zgrčenim izrazom lica od užasa, dečakove oči sijale su od uzbuđenja. Sekundu kasnije, dečak je radosno, i sa nestrpljenjem uskočio u gomilu smrdljivog izmeta, i počeo svojim ručicama skupljati jednu po jednu gomilu konjskog izmeta. Potpuno zbunjen i zabrinut za zdravlje deteta, psihijatar je vikao: ‘Šta to radiš?’
Brisaći se, mali optimista ga je pogledao i rekao: ‘Pored svog ovog izmeta, sigurno je tu negde i jedan poni!’
Mnogi ljudi su čuli ovu priču, ali je nisu shvatili. Da jesu, uvideli bi da je sve pitanje perspektive. Izbor da na svet gledamo optimistično, i sposobnost da nađemo ‘ponija’ u svim izazovima koji nam dolaze u životu, je poenta svega. Nažalost, većina nas odluči da ostane zaglavljena u ‘gomili’ i da gubi svoje vreme žaleći se na situaciju. Ovo je gledište jedne žrtve, i ono nikad ne može dovesti do radosnijeg i boljeg života.
A postoje i oni koji jednostavno ne mogu podneti smrad izmeta duže od dan-dva, pre nego što odluče da postoji još jedan način da sagledaju svoje probleme. To su ljudi koji vide ‘širu sliku’ svega, zgrabe lopatu i počnu skupljati izmet! Oni shvataju da je kretanje kroz izazove ono što nas konačno dovodi do samootkrića (oni rastu duhovno, i svojom ličnošću, kroz svoje izazove), saosećanja (njihovo srce potom odlazi onima u sličnoj situaciji), i mudrosti (oni steknu iskustvo i uvid kako da pomognu drugima).
Možda je najveći dar koji nam je dat kao kreativnim bićima, moć izbora. Činimo hiljade i hiljade izbora svaki dan – bilo da su ti izbori ljudi sa kojima komuniciramo, naše karijere, reči koje biramo da izgovaramo, odeća koju nosimo, ili ulica kojom izaberemo da idemo. Naš život je gomila odluka koje smo načinili. Moć izbora nas čini prosečnim ili specijalnim, a biti svestan izbora znači imati sposobnost da manifestujemo i promenimo sve što poželimo.
Moja odluka da preuzmem potpunu odgovornost, je bio moj prvi korak ka životu koji nije više nije bio pun zagonetki krivice i konflikata. Bilo da je u pitanju bila moja depresija ili finansijska situacija, više nisam bio voljan da svoj prst upirem u ostatak sveta. Nakon što sam odabrao da budem 100% odgovoran za sve što bi mi došlo na moj put, moje okolnosti su počele da se menjaju.
Sada znam da je na meni da sredim svoje emocije, karijeru, finansije, odnose, čak i svoju sposobnost da izgubim koju kilu. Ova odluka mi je dala ogromni osećaj poverenja u sebe, što se oslikalo mnogim novim prijateljima i sjajnim prilikama.
Naučio sam da je odgovornost privlačna osobina, pogotovo što su me ljudi kasnije pitali za savete. Saznao sam da ona takođe podrazumeva da s’vremena na vreme progutam svoj ponos i povremeno izgovorim pet izazovnih rteči: ‘Žao mi je’, i ‘Pogrešio sam’.
Ovo je jedna od najtežih ali oslobađajućih stvari koje možete učiniti u svojoj komunikaciji sa drugima. Priznanje da ste pogrešili je obavezna stvar ako želite da živite u miru, i to je zaista istina, bez obzira da li je u pitanju vaš brak, ili čekanje u redu, ili gužva u saobraćaju. Otpuštanje vaše potrebe da uvek morate biti u pravu automatski završava svaki konflikt i povlači želju ega da bude ‘bolji’ nego iko drugi.
Da li je ovo lako? Apsolutno ne. Ali vremenom, uz pomoć samoposmatranja, neće samo postati moguće za vas, već će vam taj način biti nešto sasvim prirodno i logično. Nakon svega, tako ste i stigli u ovaj svet. Kada ste rođeni, nikad vas nije interesovalo da budete u pravu, ili da budete superiorniji od drugih. Istinsko, bezuslovno ja, želi saradnju, a ne takmičenje.
