Draga Vina,to o čemu pričaš je takao tipično za osobe koje brzo razmišljaju,brzo reaguju,brzo deluju,jednom rečju za kolerične osobe.Obično nemaju strpljenja,vremena,čega već,da saslušaju,da sačekaju,da shvate one koji su malo ”usporeniji”,malo flegmatičniji,rezervisaniji u izražavanju,delovanju itd.I kod mene je to bio slučaj,posebno sa najbližim i najdražim osobama,posebno kao što i ti kažeš jer sam znala da mi od njih nikad neće biti uzvraćeno na moj način(burno).I hiljadu puta sam zažalila što tako reagujem,posebno kad je u pitanju bila moja majka.I zato se danas trudim da to više ne radim jer sam shvatila koliko je to ružno i na neki poseban način ”agresivno” ponašanje.
Preneophodna tema i sve sto si rekla je super, narocito ovo da smo s drugim ljubazni, a najblize ponekad shvatamo olako jer znamo da nas vole i prihvataju kakvi jesmo. Hvala ti na ovim savetima. Svi smo ljudi, gresimo, ali i ucimo, pa da se onda volimo jos vise:) pozz <3
Zahvaljujem se svakom kamicku na svom beskrajnom putu ljubavi,koja raste li raste.Da nismo zapeli,propustili bismo sigurno nesto,jer mi svoje lekcije time savladavamo.Zato precice nisu uvek pozeljne i ne ljutimo se jer i tempo treba svakome drugi,Univerzum za to brine. Ljubim te Vina.Inspiracija si m draga a posebno hvala da sam to shvatila.
p.s. ja sam nestrpljiva prema mojoj mami zato sto me zapitkuje previse i nudi se za pomoc tamo gde sama mogu, onda se unervozim i na kraju viknem, pa se posle toga osecam lose, onda shvatim da ona samo ima dobru nameru i da je to njen nacin da iskaze ljubav , mozda nije ono sto bih ja htela ali poenta je da je prihvatim i volim takvu kakva jeste. i ja se u tome jos ucim, zato je ova tema toliko dobro dosla. verujem mnogima…Iskrena si i otvorena kao i uvek, tako da svojim iskustvom pomazes i nama da resimo dileme.
Ja da imam barem jednog normalnog tj.prisebnog i razumnog roditelja (koji ne vice, ne maltretira i ne ucenjuje svoje dete ceo svoj zivot), ja bih bila presrecna! Ma makar nekog rodjaka da imam…I posle se ocekuje od mene da budem totalno cool u svim medjuljudskim odnosima, da imam zdrave veze itd. 🙂 Zato me je Vina malo zabolelo ono kad si pricala o svom losem odnosu sa ocem…Neka deca rastu bez oba roditelja, sta oni da kazu? Zato budi zahvalna za sve tvoje bliske osobe, to vec i sama znas 🙂
Hvala vam svima na divnim komentarima 🙂 Izgleda da nisam jedina, sad mi je lakše! 🙂 Ovako ili onako, u manjoj ili većoj meri, svi nekako doživljavamo ovako nešto prema nekome koga neizmerno volimo, ko nam je blizak.
Najviše od svega me je pomerilo saznanje da ja svojim ponašanjem mogu nekome pomoći da unapredi svoje mišljenje prema sebi, svoj obrazac ponašanja – očekivanja za sebe. Mi možemo nekome obogatiti život jer ćemo svojim primerom i ponašanjem, svojim strpljenjem toj osobi neposredno reći: Hej bre! Pa ti si divna, vredna mog vremena, interesovanja, pažnje, i poštovanja, moje pažljivosti. Ja te poštujem, i ti imaš prava da budeš ono što jesi, onakva kakva jesi, i to je tvoje prirodno pravo koje se podrazumeva. 🙂
Ovo je lekcija koja se uči iz dana u dan.
Slažem se, i sada blagosiljam svog ćalca samo nek mi je živ i zdrav, a ostalo ćemo lako 🙂
Ali svakom je njegov problem najteži, to je lična stvar. Situacije su različite, sve zavisi…
Dok recimo, ako na nekog nestrpljivo vičemo, požurujemo ga, kritikujemmo, peckamo, čudimo se njegovim načinima, reakcijama – mi direktno vršimo atak na osobenost te osobe, i navikavamo je da ne treba slobodno da s epokazuje, već da prvo uzme u obzir sve kritike koje smo joj na ovaj ili onaj način izrekli. Samim tim, ta osoba ima sve manje i manje samopouzdanja, MI TOME DOPRINOSIMO!!!??? A može biti sasvim drugačije, možemo toj osobi pomoći da sebe voli još više, i da shvati da je ok. biti ja (ta osoba) 🙂
Ja sam do trinaeste godine živela u užasnoj porodici, a od trinaeste sam potpuno napuštena od oba roditelja. Bez mame, tate, tetke, strica, ujaka, ujne, sestre…Živela sam gde sam stigla, kod dobrih ljudi, po domovima i tako dalje.
Marija ima veoma lepo pitanje: Šta mi da kažemo? Dvadeset godina sam razmišljala o oprostu, a najviše su me savetovali oni kojima su roditelji podarili fakultet, pomogli da se zaposle, kupili stan i dan danas im pomažu. Dvadeset godina sam bila ogorčena, ljuta, razočarana, besna…Na roditelje ogorčena, a na savetodavce koji su mi sugerisali da odem do oca, pozvonim i oprostim-besna! Ne postoji način da ja odem i da kažem: Vi ste sjajni, želim da budemo porodica (čak i kada bi to oni hteli, ali ni ne javljaju se). Upoznala sam neke ljude koji su imali slično iskustvo i svi odreda imaju jedno mišljenje koje delim sa njima: Sada mi više ne trebaju. Sada se osećamo lepo, upravljamo našim životima-sada nemamo potrebu više za roditeljima. Nama nije žao što nemamo lepe porodične trenutke jer svet je prepun divnih dobrih ljudi koje volimo i koji nas vole. Ne treba nam razumevanje jer smo shvatiti da to niko neće uspeti osim nas samih. Ne treba nam podrška jer smo navikli da sami tražimo rešenja. Nama ne nedostaju neki trenuci jer ih nikada nije bilo. Moj stav je da je svako čačkanje prošlosti dobro ako nosi našu želju i usmereno je u pozitivnom pravcu, ali postojimo i mi koji zaista ne osećamo ni kap ljubavi prema nekome ko je učestvovao unašem postanku. Mi se dobro osećamo kada ne razgovaramo o tome, a svaka sugestija u tom pravcu je kontraproduktivna. Kada neko insistira da se uplete u moju zonu oprosta ja mu kažem da ću to odraditi ako on pristane da ga ja svaki dan sledećih trinaest godina šutiram, bijem, psujem i izgladnjujem.
Vina, tvoja namera je odlična i smatraj da sam te pohvalila za tvoj video. To bi tako trebalo da bude. Ja komentarišem samo povodom priče o tome: Kako je onima koji nikog nemaju? Međutim, ne samo da nije sve crno nego kad se sve to preživi imaš sve šanse da postaneš veoma inspirativna osoba koju ljudi poštuju i cene. Postoje mnoge koristi od ovakvog načina života i ako ih iskoristimo dosižemo do stanja i situacija o kojima drugi koji su imali kakvo-takvo normalno detinjstvo mogu samo da sanjaju.Pazite kada savetujete nekome da oprašta, Nikad ne znate ljudsku priču u pozadini. Savetujte i bodrite, ali pazite!!!
Imala sam slicno iskustvo i potpuno te razumem i poznajem druge ljude koji su tako odrastali tako da razumem sve vrste osecaja kroz koje si prosla i tu jacinu na kraju 🙂 , ali samo da ti kazem da to sto kazes da nemas trunke ljubavi prema ljudima koji su bili losi prema tebi ili prema roditeljima znaci da duboko u sebi imas trunke neceg drugog sto tebe moze da truje…Poslusaj malo Lujzu Hej sta ona kaze kako je oprostila i kako se i fizicki izlecila tj. kada je uspela da oprosti jako strasne stvari kao sto je silovanje npr. Naravno da je to kod osoba koje su prozivele neke teze stvari i mozda cak traumu mnogo teze i mozda mora uz pomoc terapeuta, ali olaksanje na kraju je predivno, taj let i ljubav. Mozda ovde nije mesto za ovakve razgovore ali samo cu jos dodati da niti jedan roditelj ne ostavlja decu bez ikakvog razloga, svaki ali svaki je imao neku situaciju, sklop licnosti bilo sta sto kada bi se procackalo, moglo bi se razumeti. Oprosti sto sam se ubacila, mozda nisam trebala, ali sam se prepoznala u prici i imam zelju da ti kazem svoje misljenje sa puno ljubavi i postovanja prema tebi, cak i divljenja. 🙂 veliki pozdrav
Jedva sam cekala da iscitam do kraja kako bih videla kako se danas nosis sa tim teretom iz proslosti tj. kojim si putem krenula. Vidi se da si dosta toga shvatila, naucila i …ojacala 🙂 Mislim da si na dobrom putu i da ces vremenom, svojom upornoscu oprostiti svojim roditeljima tj.da ces ostaviti proslost tamo gde joj je i mesto – u proslosti! Najbitinije je da je sve to proslo i da sada konacno mozes da lecis posledice, jer uzrok se ne leci 🙂 p.s. mislim da mnoge ljude pogadja sama rec ”oprost” jer prvo asocira (barem mene) na to da se mi slazemo sa necijim postupkom, a oprost je zapravo nesto drugo…
Moja dobra mama me je uvek savetovala da uvek trebam strpljenja najvise imati za svoje najblize jer su mi oni najbitniji, a ne tamo za neke leve…..jer imas samo ono sto das..Poz.i veliko hvala za sve tvoje podsticaje , iskreno navukla sam seozbiljno na tebey♥
Sve je moguće…kroz kakva sam čuda sve prošla ništa nije isključeno, ali za sad niti znam šta je oprost niti kako se to radi. A gde god čitam nema pojašnjenje koje ja shvatam. Valjda sve ima svoje vreme.
To si super rekla na kraju, sve ima svoje vreme. Nece ti ni trebatii tudja pojasnjenja, zivot ce te uciti , samo se srcem i poverenjem otvori prema njemu…mozda kroz tvoju decu npr. shvatis neke stvari… Srecno sa svim <3 <3
Hej Vinaa, kako ti umes plasticno da prikazes, ispricas zivotne teme.
Ovo je za mene apsolutno jasno prepoznavanje ali tek da vidis kada se jednog dana nadjes u obrnutoj ulozi, kada mozda imas svoju ‘malu Vinu’ naspram sebe 😉 .Ja sam videla i,hvala Bogu, jos uvek vidjam 😉 … do duse sve redje, jer ucimo i rastemo zajedno. Zivot je cudo, sve nam pokaze i dokaze 🙂 .
clan 257, jeste sve ima svoje vreme a za snaznu osobu, kakva jesi, svakako ce doci vreme kada ces saznati.To se jednostavno ukapira nekako iz svega kroz sta se prodje na putu spoznaje. Svako ima bar neku osobu za koju duugo misli da nema sanse da joj oprosti, ali jednom i to dodje- osetis, naucis i vise nemas nikoga na teretu koji ‘ceka’ da mu oprostis, postane ti nekako lakse. Mozda za pocetak(jednog dana, kada budes spremna) je dobra ona misao L. Hay da smo svi zrtve zrtava- deca, roditelji, njihovi roditelji,… niko ne moze da pruzi ono sto u sebi nema, sto nije primio, dobio ili naucio.
Ovo nije bio nikakav savet, vec potreba da kazem da verujem da ces biti bolje.
Veliki pozdrav
p.s.
I Vinaa, prestala si da potsecas da pritisnemo lajk,… i ja eto zaboravim, pa mi posle zao. Citam, pisem, uzivam i eto 😉 .He,he,kao da si me ‘poslusala’- jedno vreme su mi bila zasmetala ta potsecanja a sada mi fale. 🙂
Vina divim se tvojoj otvorenosti i iskrenosti. To je hrabrost. Verujem da je sve ovo veoma poucno ne samo za mlade nego i za nas starije. Prastanje je zaista tako vazno prvo za nas, jer prastanje je Sloboda, pa onda i za druge. Kroz ovo Vase razmenjivanje predivne energije, dragi Ratnici Svetlosti, shvatam koliko je Svest mocna. Svest su vrata koja se otvaraju za Ljubav(Boga) u nama. Onda tako lako volimo Sebe i Druge. Divni ste, ovo je prava Misija. Kad god nadjem vremena dodjem na ovaj sajt da se duhovno osvezim, ojacam optimizam i naucim uvek nesto. Delim svima koje znam i ne znam ove dobre vibracije “Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan :)”
Video je odličan i poučan zajsta, samo sam jednu malu stvar hteo da kažem a to je da se previše prepuštamo navikama, mnogo malo razmišljamo jer naš mali život smo pretvorili u splet navika i rutina. Ne dozvoljavamo sami sebima da vidimo stvari na drugačiji način, iznad ovog materijalnog sveta.
Oproštaj je važan ali necu ovde savetovati nikoga već ću samo opsati faj process i zašto je važan. Dali će te i vi to prihvatiti, da li možete, da li ste spremni to ćete vi sami znati i niko više.
Kada kažem oproštaj ne mislim da treba otići nekome i reći mu da mu opraštate nego je reč o oproštaju unutar vas samih, da se vi sami oslobodite nečega nepotrebnog, nečega što vas verovatno sprečava za dalji napredak.
Oprostiti i otpustiti, znači oprostiti nekome ko vam je nešto učinio i u isto vreme otpustiti tu energiju iz sebe.
Oprostiti ne znači i zaboraviti jer će vam to ostati u sećanju jedino ćete imati drugačija osećanja kad oprostite. U zavisnosti koliko je to duboko ostalo u vama trebacete vise puta da oprostite i otpustite iz vas, sve dok više ne osećate uznemirenost i bol kada se te osobe ili dogadjaja setite. Tada ste zaista oprostili.
Istovremeno je vrlo važno oprostiti i sebi. Opraštam sebi za sve sto sam znano i neznano učinio bilo kome. Možda i niste svesni koloko vas ta neoproštena energija koči ali nije nam više potrebna, to je nešto iz prošlosti i treba ga se osloboditi.
Ovaj proces sam lično isprobao i mogu vam reći da radi vrlo blagotvorno.
Žiko ovo što ste napisali je jedna od najiskrenijih i najistinitijih ”definicija” oproštaja koju sam čula,tj. pročitala!Vidi se da dolazi iz iskustva i zato je tako i istinita i iskrena.:)
Žiko, divno si rekao sve o opraštanju, i sve se slažem.
Ne opraštanje je teret koji nosimo sa sobom gde god idemo, a opraštanje je sloboda. Treba oprostiti, jer na to mesto dolazi ljubav i mir, toliko potreban.
Pozdravljam te Žiko!
Pozdrav za Vinu!…Pronasla sam se u ovoj celoj prici,ali vise kao osoba koja je tako nekada morala da reaguje…Prosto imam roditelje koji se puno mesaju u moj zivot,a rodjaci su mii razliciti…Imam i takvih rodjaka koji su poput sante leda i na ostale ljude gledaju kao na niza bica,ali ima i dobrih…Problem je sto i ovi dobri rodjaci imaju obicaj da dele savete poput-zasto se odmah ne odselis,posto nemam posao,zasto ovo-ono…Zbog citave te price,ima trenutaka kada kada oni bukvalno iscrpe moje samopouzdanje i evo i trenutno nemam dovljno istog…Njihovi saveti se granice sa ukorima-zasto to tako,a ovo onako-n.p.Pritom,ti isti ljudi neznaju moje razloge,jer sam ja po prirodi introvertna osoba,i mnogo stvari o meni niko ni ne zna…Imam svoje razloge zasto se ponasam kako se ponasam…To sam pocela nazivati mentalnim silovanjem…Prosto sam pozelela da mi vise NIKADA ne dodju u kucu,jer ce opet poceti sa -savetima-…Mozda ih ono tako shvataju,ali su za mene to uvrede,i ajko to tesko podnosim…a ne zelim da nekome objasnjavam ovo ili ono…
Htedoh reci-rodjaci su me cesto tako jos vise blokirali,pa ih sada smatram cak i nepozeljnim,iako prema njima nikada nisam bila takva da pocnem -histerisati-,ali prema roditeljima sam,kao mladja,znala biti gruba…Prosto me je bolelo to sto nam se stavovi ne podudaraju…Danas jednostavno prihvatam razlicitost,i za pocetak-to je super…
u želji da čujem govornika sprječava me preglasna i neugodna glazba iz pozadine, na žalost nisam izdržala već sam isključila video, iako je tema zanimljiva.
Draga Vina,to o čemu pričaš je takao tipično za osobe koje brzo razmišljaju,brzo reaguju,brzo deluju,jednom rečju za kolerične osobe.Obično nemaju strpljenja,vremena,čega već,da saslušaju,da sačekaju,da shvate one koji su malo ”usporeniji”,malo flegmatičniji,rezervisaniji u izražavanju,delovanju itd.I kod mene je to bio slučaj,posebno sa najbližim i najdražim osobama,posebno kao što i ti kažeš jer sam znala da mi od njih nikad neće biti uzvraćeno na moj način(burno).I hiljadu puta sam zažalila što tako reagujem,posebno kad je u pitanju bila moja majka.I zato se danas trudim da to više ne radim jer sam shvatila koliko je to ružno i na neki poseban način ”agresivno” ponašanje.
Preneophodna tema i sve sto si rekla je super, narocito ovo da smo s drugim ljubazni, a najblize ponekad shvatamo olako jer znamo da nas vole i prihvataju kakvi jesmo. Hvala ti na ovim savetima. Svi smo ljudi, gresimo, ali i ucimo, pa da se onda volimo jos vise:) pozz <3
Zahvaljujem se svakom kamicku na svom beskrajnom putu ljubavi,koja raste li raste.Da nismo zapeli,propustili bismo sigurno nesto,jer mi svoje lekcije time savladavamo.Zato precice nisu uvek pozeljne i ne ljutimo se jer i tempo treba svakome drugi,Univerzum za to brine. Ljubim te Vina.Inspiracija si m draga a posebno hvala da sam to shvatila.
p.s. ja sam nestrpljiva prema mojoj mami zato sto me zapitkuje previse i nudi se za pomoc tamo gde sama mogu, onda se unervozim i na kraju viknem, pa se posle toga osecam lose, onda shvatim da ona samo ima dobru nameru i da je to njen nacin da iskaze ljubav , mozda nije ono sto bih ja htela ali poenta je da je prihvatim i volim takvu kakva jeste. i ja se u tome jos ucim, zato je ova tema toliko dobro dosla. verujem mnogima…Iskrena si i otvorena kao i uvek, tako da svojim iskustvom pomazes i nama da resimo dileme.
Ja da imam barem jednog normalnog tj.prisebnog i razumnog roditelja (koji ne vice, ne maltretira i ne ucenjuje svoje dete ceo svoj zivot), ja bih bila presrecna! Ma makar nekog rodjaka da imam…I posle se ocekuje od mene da budem totalno cool u svim medjuljudskim odnosima, da imam zdrave veze itd. 🙂 Zato me je Vina malo zabolelo ono kad si pricala o svom losem odnosu sa ocem…Neka deca rastu bez oba roditelja, sta oni da kazu? Zato budi zahvalna za sve tvoje bliske osobe, to vec i sama znas 🙂
Hvala vam svima na divnim komentarima 🙂 Izgleda da nisam jedina, sad mi je lakše! 🙂 Ovako ili onako, u manjoj ili većoj meri, svi nekako doživljavamo ovako nešto prema nekome koga neizmerno volimo, ko nam je blizak.
Najviše od svega me je pomerilo saznanje da ja svojim ponašanjem mogu nekome pomoći da unapredi svoje mišljenje prema sebi, svoj obrazac ponašanja – očekivanja za sebe. Mi možemo nekome obogatiti život jer ćemo svojim primerom i ponašanjem, svojim strpljenjem toj osobi neposredno reći: Hej bre! Pa ti si divna, vredna mog vremena, interesovanja, pažnje, i poštovanja, moje pažljivosti. Ja te poštujem, i ti imaš prava da budeš ono što jesi, onakva kakva jesi, i to je tvoje prirodno pravo koje se podrazumeva. 🙂
Ovo je lekcija koja se uči iz dana u dan.
Slažem se, i sada blagosiljam svog ćalca samo nek mi je živ i zdrav, a ostalo ćemo lako 🙂
Ali svakom je njegov problem najteži, to je lična stvar. Situacije su različite, sve zavisi…
Dok recimo, ako na nekog nestrpljivo vičemo, požurujemo ga, kritikujemmo, peckamo, čudimo se njegovim načinima, reakcijama – mi direktno vršimo atak na osobenost te osobe, i navikavamo je da ne treba slobodno da s epokazuje, već da prvo uzme u obzir sve kritike koje smo joj na ovaj ili onaj način izrekli. Samim tim, ta osoba ima sve manje i manje samopouzdanja, MI TOME DOPRINOSIMO!!!??? A može biti sasvim drugačije, možemo toj osobi pomoći da sebe voli još više, i da shvati da je ok. biti ja (ta osoba) 🙂
Uf, iskreno, baš me je sve ovo pogodilo kad sam shvatila, baš baš 🙁
Nekad sam baš sirovina što bi rekli ljudi…
Ja sam do trinaeste godine živela u užasnoj porodici, a od trinaeste sam potpuno napuštena od oba roditelja. Bez mame, tate, tetke, strica, ujaka, ujne, sestre…Živela sam gde sam stigla, kod dobrih ljudi, po domovima i tako dalje.
Marija ima veoma lepo pitanje: Šta mi da kažemo? Dvadeset godina sam razmišljala o oprostu, a najviše su me savetovali oni kojima su roditelji podarili fakultet, pomogli da se zaposle, kupili stan i dan danas im pomažu. Dvadeset godina sam bila ogorčena, ljuta, razočarana, besna…Na roditelje ogorčena, a na savetodavce koji su mi sugerisali da odem do oca, pozvonim i oprostim-besna! Ne postoji način da ja odem i da kažem: Vi ste sjajni, želim da budemo porodica (čak i kada bi to oni hteli, ali ni ne javljaju se). Upoznala sam neke ljude koji su imali slično iskustvo i svi odreda imaju jedno mišljenje koje delim sa njima: Sada mi više ne trebaju. Sada se osećamo lepo, upravljamo našim životima-sada nemamo potrebu više za roditeljima. Nama nije žao što nemamo lepe porodične trenutke jer svet je prepun divnih dobrih ljudi koje volimo i koji nas vole. Ne treba nam razumevanje jer smo shvatiti da to niko neće uspeti osim nas samih. Ne treba nam podrška jer smo navikli da sami tražimo rešenja. Nama ne nedostaju neki trenuci jer ih nikada nije bilo. Moj stav je da je svako čačkanje prošlosti dobro ako nosi našu želju i usmereno je u pozitivnom pravcu, ali postojimo i mi koji zaista ne osećamo ni kap ljubavi prema nekome ko je učestvovao unašem postanku. Mi se dobro osećamo kada ne razgovaramo o tome, a svaka sugestija u tom pravcu je kontraproduktivna. Kada neko insistira da se uplete u moju zonu oprosta ja mu kažem da ću to odraditi ako on pristane da ga ja svaki dan sledećih trinaest godina šutiram, bijem, psujem i izgladnjujem.
Vina, tvoja namera je odlična i smatraj da sam te pohvalila za tvoj video. To bi tako trebalo da bude. Ja komentarišem samo povodom priče o tome: Kako je onima koji nikog nemaju? Međutim, ne samo da nije sve crno nego kad se sve to preživi imaš sve šanse da postaneš veoma inspirativna osoba koju ljudi poštuju i cene. Postoje mnoge koristi od ovakvog načina života i ako ih iskoristimo dosižemo do stanja i situacija o kojima drugi koji su imali kakvo-takvo normalno detinjstvo mogu samo da sanjaju.Pazite kada savetujete nekome da oprašta, Nikad ne znate ljudsku priču u pozadini. Savetujte i bodrite, ali pazite!!!
Draga clanice 257,
Imala sam slicno iskustvo i potpuno te razumem i poznajem druge ljude koji su tako odrastali tako da razumem sve vrste osecaja kroz koje si prosla i tu jacinu na kraju 🙂 , ali samo da ti kazem da to sto kazes da nemas trunke ljubavi prema ljudima koji su bili losi prema tebi ili prema roditeljima znaci da duboko u sebi imas trunke neceg drugog sto tebe moze da truje…Poslusaj malo Lujzu Hej sta ona kaze kako je oprostila i kako se i fizicki izlecila tj. kada je uspela da oprosti jako strasne stvari kao sto je silovanje npr. Naravno da je to kod osoba koje su prozivele neke teze stvari i mozda cak traumu mnogo teze i mozda mora uz pomoc terapeuta, ali olaksanje na kraju je predivno, taj let i ljubav. Mozda ovde nije mesto za ovakve razgovore ali samo cu jos dodati da niti jedan roditelj ne ostavlja decu bez ikakvog razloga, svaki ali svaki je imao neku situaciju, sklop licnosti bilo sta sto kada bi se procackalo, moglo bi se razumeti. Oprosti sto sam se ubacila, mozda nisam trebala, ali sam se prepoznala u prici i imam zelju da ti kazem svoje misljenje sa puno ljubavi i postovanja prema tebi, cak i divljenja. 🙂 veliki pozdrav
Jedva sam cekala da iscitam do kraja kako bih videla kako se danas nosis sa tim teretom iz proslosti tj. kojim si putem krenula. Vidi se da si dosta toga shvatila, naucila i …ojacala 🙂 Mislim da si na dobrom putu i da ces vremenom, svojom upornoscu oprostiti svojim roditeljima tj.da ces ostaviti proslost tamo gde joj je i mesto – u proslosti! Najbitinije je da je sve to proslo i da sada konacno mozes da lecis posledice, jer uzrok se ne leci 🙂 p.s. mislim da mnoge ljude pogadja sama rec ”oprost” jer prvo asocira (barem mene) na to da se mi slazemo sa necijim postupkom, a oprost je zapravo nesto drugo…
Moja dobra mama me je uvek savetovala da uvek trebam strpljenja najvise imati za svoje najblize jer su mi oni najbitniji, a ne tamo za neke leve…..jer imas samo ono sto das..Poz.i veliko hvala za sve tvoje podsticaje , iskreno navukla sam seozbiljno na tebey♥
Sve je moguće…kroz kakva sam čuda sve prošla ništa nije isključeno, ali za sad niti znam šta je oprost niti kako se to radi. A gde god čitam nema pojašnjenje koje ja shvatam. Valjda sve ima svoje vreme.
To si super rekla na kraju, sve ima svoje vreme. Nece ti ni trebatii tudja pojasnjenja, zivot ce te uciti , samo se srcem i poverenjem otvori prema njemu…mozda kroz tvoju decu npr. shvatis neke stvari… Srecno sa svim <3 <3
Hej Vinaa, kako ti umes plasticno da prikazes, ispricas zivotne teme.
Ovo je za mene apsolutno jasno prepoznavanje ali tek da vidis kada se jednog dana nadjes u obrnutoj ulozi, kada mozda imas svoju ‘malu Vinu’ naspram sebe 😉 .Ja sam videla i,hvala Bogu, jos uvek vidjam 😉 … do duse sve redje, jer ucimo i rastemo zajedno. Zivot je cudo, sve nam pokaze i dokaze 🙂 .
clan 257, jeste sve ima svoje vreme a za snaznu osobu, kakva jesi, svakako ce doci vreme kada ces saznati.To se jednostavno ukapira nekako iz svega kroz sta se prodje na putu spoznaje. Svako ima bar neku osobu za koju duugo misli da nema sanse da joj oprosti, ali jednom i to dodje- osetis, naucis i vise nemas nikoga na teretu koji ‘ceka’ da mu oprostis, postane ti nekako lakse. Mozda za pocetak(jednog dana, kada budes spremna) je dobra ona misao L. Hay da smo svi zrtve zrtava- deca, roditelji, njihovi roditelji,… niko ne moze da pruzi ono sto u sebi nema, sto nije primio, dobio ili naucio.
Ovo nije bio nikakav savet, vec potreba da kazem da verujem da ces biti bolje.
Veliki pozdrav
p.s.
I Vinaa, prestala si da potsecas da pritisnemo lajk,… i ja eto zaboravim, pa mi posle zao. Citam, pisem, uzivam i eto 😉 .He,he,kao da si me ‘poslusala’- jedno vreme su mi bila zasmetala ta potsecanja a sada mi fale. 🙂
Kad smo kod lajka, meni je ekstra poziv za sabskrajbovanje!!! Unikatno je…:)
🙂
Vina divim se tvojoj otvorenosti i iskrenosti. To je hrabrost. Verujem da je sve ovo veoma poucno ne samo za mlade nego i za nas starije. Prastanje je zaista tako vazno prvo za nas, jer prastanje je Sloboda, pa onda i za druge. Kroz ovo Vase razmenjivanje predivne energije, dragi Ratnici Svetlosti, shvatam koliko je Svest mocna. Svest su vrata koja se otvaraju za Ljubav(Boga) u nama. Onda tako lako volimo Sebe i Druge. Divni ste, ovo je prava Misija. Kad god nadjem vremena dodjem na ovaj sajt da se duhovno osvezim, ojacam optimizam i naucim uvek nesto. Delim svima koje znam i ne znam ove dobre vibracije “Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan :)”
Hvala ti 🙂
Video je odličan i poučan zajsta, samo sam jednu malu stvar hteo da kažem a to je da se previše prepuštamo navikama, mnogo malo razmišljamo jer naš mali život smo pretvorili u splet navika i rutina. Ne dozvoljavamo sami sebima da vidimo stvari na drugačiji način, iznad ovog materijalnog sveta.
Bar se za sad moj život sveo na ovo što sam malo pre napisao. Ipak radim na tome da se promenim, postanem bolji a ne rob navika.
Oproštaj je važan ali necu ovde savetovati nikoga već ću samo opsati faj process i zašto je važan. Dali će te i vi to prihvatiti, da li možete, da li ste spremni to ćete vi sami znati i niko više.
Kada kažem oproštaj ne mislim da treba otići nekome i reći mu da mu opraštate nego je reč o oproštaju unutar vas samih, da se vi sami oslobodite nečega nepotrebnog, nečega što vas verovatno sprečava za dalji napredak.
Oprostiti i otpustiti, znači oprostiti nekome ko vam je nešto učinio i u isto vreme otpustiti tu energiju iz sebe.
Oprostiti ne znači i zaboraviti jer će vam to ostati u sećanju jedino ćete imati drugačija osećanja kad oprostite. U zavisnosti koliko je to duboko ostalo u vama trebacete vise puta da oprostite i otpustite iz vas, sve dok više ne osećate uznemirenost i bol kada se te osobe ili dogadjaja setite. Tada ste zaista oprostili.
Istovremeno je vrlo važno oprostiti i sebi. Opraštam sebi za sve sto sam znano i neznano učinio bilo kome. Možda i niste svesni koloko vas ta neoproštena energija koči ali nije nam više potrebna, to je nešto iz prošlosti i treba ga se osloboditi.
Ovaj proces sam lično isprobao i mogu vam reći da radi vrlo blagotvorno.
Žiko ovo što ste napisali je jedna od najiskrenijih i najistinitijih ”definicija” oproštaja koju sam čula,tj. pročitala!Vidi se da dolazi iz iskustva i zato je tako i istinita i iskrena.:)
Žiko, divno si rekao sve o opraštanju, i sve se slažem.
Ne opraštanje je teret koji nosimo sa sobom gde god idemo, a opraštanje je sloboda. Treba oprostiti, jer na to mesto dolazi ljubav i mir, toliko potreban.
Pozdravljam te Žiko!
Vina, divim se tvojoj iskrenosti i volim te.
Pozdrav za Vinu!…Pronasla sam se u ovoj celoj prici,ali vise kao osoba koja je tako nekada morala da reaguje…Prosto imam roditelje koji se puno mesaju u moj zivot,a rodjaci su mii razliciti…Imam i takvih rodjaka koji su poput sante leda i na ostale ljude gledaju kao na niza bica,ali ima i dobrih…Problem je sto i ovi dobri rodjaci imaju obicaj da dele savete poput-zasto se odmah ne odselis,posto nemam posao,zasto ovo-ono…Zbog citave te price,ima trenutaka kada kada oni bukvalno iscrpe moje samopouzdanje i evo i trenutno nemam dovljno istog…Njihovi saveti se granice sa ukorima-zasto to tako,a ovo onako-n.p.Pritom,ti isti ljudi neznaju moje razloge,jer sam ja po prirodi introvertna osoba,i mnogo stvari o meni niko ni ne zna…Imam svoje razloge zasto se ponasam kako se ponasam…To sam pocela nazivati mentalnim silovanjem…Prosto sam pozelela da mi vise NIKADA ne dodju u kucu,jer ce opet poceti sa -savetima-…Mozda ih ono tako shvataju,ali su za mene to uvrede,i ajko to tesko podnosim…a ne zelim da nekome objasnjavam ovo ili ono…
Htedoh reci-rodjaci su me cesto tako jos vise blokirali,pa ih sada smatram cak i nepozeljnim,iako prema njima nikada nisam bila takva da pocnem -histerisati-,ali prema roditeljima sam,kao mladja,znala biti gruba…Prosto me je bolelo to sto nam se stavovi ne podudaraju…Danas jednostavno prihvatam razlicitost,i za pocetak-to je super…
u želji da čujem govornika sprječava me preglasna i neugodna glazba iz pozadine, na žalost nisam izdržala već sam isključila video, iako je tema zanimljiva.