Kada dodjem kući sa posla, umoran i istrošen, ja mogu sebi da kažem: “O Bože, kako sam samo umoran! Ne želim da me deca sad smaraju, samo hoću da vegetiram, totalno sam iscrpljen! ” Te reči će imati definitivni efekat na pokretačku silu u meni, ili, mogu udahnuti sebi malo života, malo višlje ka vrhu lestvica, ka mom duhu i mogu reći: “Ja volim ovaj moj život. Moja deca su tako zabavna. Oni su dobrodošla razbibriga posle napornog dana na poslu, ona su tu da bi me zabavila i oduševila.” Jer, ljudski mozak je u osnovi dizajniran za komediju. Ispoštovaću svoju prijatnu iscrpljenost, ali ću i uživati u svim veselim momentima i smešnim trenutcima porodičnog života. Smejaću se, možda čak i zaplešem! Izbor je uvek tu za mene. Mogu posedovati svoje razmišljanje ili mogu biti žrtva sopstvenih misli. Žrtve doživljavaju misli kao stvari koje im se dešavaju, kao da se misli prenose iz Tokija u Japanu, a ne iz njihove sopstvene volje. Vlasnici kreiraju sopstvene misli. Razmišljanje počinje sa rečima koje biraju, a te reči onda boje sliku koja nam budi duh.
Za vlasnika duha, ljubav nije nikakva misterija. Ljubav je za njega kao i svaki drugi oblik energije u Univerzumu – što je više šalješ, više je i primaš. Kada je moja ćerka Mardži imala 9 godina, jednog dana prišla mi je sa uznemirenim izrazom na licu:
Nedavno sam gledao emisiju na televiziji koja se završila rečima Majkla Džoradana (Michael Jordan): “Život je sport, ispij ga!” Podsetio me je na jednu nalepnicu koju sam viđao tokom godina, koja kaže: ŽIVOT JE KUČKA I ONDA UMREŠ. Počeo sam da koristim tu nalepnicu na svojim seminarima, kao alatku podučavanja. To je jedna od najefektivnijih alatki koje sam ikada koristio, zato što veoma brzo napravi poentu onoga o čemu pričam. Nedavno sam vodio seminar za jednu veću visoko-tehnološku kompaniju. Bilo je otprilike oko sto ljudi u publici i kada sam ispisao reči sa nalepnice ŽIVOT JE KUČKA I ONDA UMREŠ – na tabli, jedan od učesnika je doviknuo:
