Uvek je “ista pesma”, više prisutnosti, svesnosti svega što se dešava u nama, manje poistovećenosti sa umom i telom. To nam pomaže da otkrijemo i shvatimo da nismo odeljeni od naše istinske prirode nikada. Naša odeljenost je iluzija uma, koja se kroz misao, telo i ličnost poistovećuje i kaže ja sam taj koji pati, ja sam taj koji je srećan, ja sam taj koji ima, ja sam taj koji napreduje, ja sam taj manje vredan, ja sam žrtva i onaj koji pati, Ja Sam! Prisvojili smo svoju bol, patnju, kao da smo to mi,a to su samo emocije, koje proizilaze kroz misli koje mislimo i reči koje smo izgovorili. Kada bi smo istraživali i potražili u nama toga koji misli, pronašli bi samo prazninu u kojoj nema toga što kaže Ja Sam!
