Svaki put kada poslušamo glas intuicije preplavi nas ispunjenje i sreća. Nekada je ovaj glas potpuno šašav za naše logično razmišljanje, jer njegove poruke mogu biti veoma nesvakidanje i luckaste. Učim se da slušam svoju intuiciju. Jednom sam dobila poruku da izađem napolje dok je pljuštala letnja kiša. Izašla sam napolje i okrenula svoje lice prema kiši. Osetila sam kišu na svome licu i bila sam u trenu potpuno mokra. Doživela sam takvu neopisivu sreću koju i danas pamtim, kao jedan od najlepših trenutaka u mom životu. Slušajte svoju intuiciju, jer će vam omogućiti da se osećate tako, kako niste ni slutili da možete .
Sedim za kompom, pored širom otvorenog prozora, a napolju je upravo počela da pljušti prava, letnja kiša, skoro zaglušujuća. Gledam kroz prozor taj vodopad kapljica, kako se rasipaju i kvase svaki list drveta, svaku travku i svaki deo pločnika, krovove, dimnjake. Kiša se sliva niz prozore, niz kišobrane koje nose ljudi. Žure se da se sklone kako ne bi pokisnuli. Brzo kući ili u neki zaklon. Toliku promenu i dinamiku napravi kiša, ma koliko kratka bila. Čudo! Na putu su pune barice već napravile dar mar, i ljudi ih užurbano preskaču, stiskaju čvrsto svoje kišobrane, srećni što su ih uopšte poneli. Ima onih ljudi, što ne vole da nose kišobrane, pa su zatečeni situacijom, ali šta je tu je! To je ipak samo voda sa neba! Neki su oblaci odlučili da se olakšaju i brže putuju, svojim nebeskim putem. Ako mene lično pitate, ja sam ona suprotna od meteoropate, volim i priželjkujem kišu i vetar, i svaku provalu oblaka, obožavam.Ta živost prizora i divan čist vazduh, ispuni moje oči, moje uši i moje srce. Prosto se u meni desi vatromet sreće i radosti, i satima bi gledala i slušala, kako divno dobuje kiša na sve strane. Dobijem želju da izađem na ulicu i osetim kišne kapljice po svome licu. Dobijem želju da krenem u dugu kišnu šetnju, ulicama ili kejom. Naravno kiša u prirodi je nešto najlepše za mene. Volim taj zvuk dobovanja kišnih kapljica. Imam osećaj neke povezanosti sa prirodom tada. Prosto, dešava se čudo, postajem deo te kiše, te živosti, i ja sam radosna, radosna i neki opojni mir me ispuni. Biljke i životinje se raduju, jer neće biti žedni. Potoci, reke, mora i okeani dobijaju na svojoj raskoši i snazi. Oblaci su lakši i plove mirnije, brže i dalje, u neke druge nepoznate krajeve. Ljudi su stali i umirili su se! Gledaju kroz prozor. Neki su se ušunjali u svoje krevete ispod pokrivača, dok oni što su na ulici, užurbano preskaču barice i jedva čekaju da stignu i da se zaustave! Konačno odahnu od nekog mira koji ih ispuni. Da, kiša olakšava i smiruje nešto u nama.
Sreća je, kad rano ujutro, prošetam kejom sa svojim psom, kad zraci sunca uđu u moju sobu i rašire se kao lepeza, kad, tek gotova slika stoji u miru i gleda me zadovoljno, kad jutrom sa svoje terase ugledam maglom pokrivenu šumu, a nebom leti orao Mišar, kad travu nastani kolonija maslačaka, kad zažubori užurbani potok i prošeta nonšalantno mojim dvorištem, kad začujem, veseli dečiji žamor i smeh i kad ugledam njihove oči, kao svu radost ovoga sveta.
