Većinu svog života ja sam mrzeo motivacione govornike, čak šta više, kada moji stari prijatelji čuju da sam postao jedan od njih, šokirani su. Naravno, svi mi znamo da se niko ne može motivisati drugom osobom, barem ne na duže staze. Motivacija mora doći iznutra, inače nema vrednost. Zato nisam voleo motivacione govornike toliko, jer oni rade stvari kao što je emotivno stimulisanje publike, sa dirljivim pričama o atletama koji su prevazišli svoje hendikepe, i taman kada bi emotivno navukli publiku na svoju poruku, oni bi se pokupili i otišli. Umesto da daju publici nešto što bi ovi mogli iskoristiti, oni su za sobom ostavili emotivnu kulminaciju i osećaj: ‘Ovo je bio odličan govornik.’
