Pogledala sam neprijatelja u oči; to sam bila ja. Trebalo mi je prilično dugo vremena da shvatim da sam bila saučesnik sopstvenom nedostatku rezonovanja, u mnogim oblastima svog života. Isuviše je lako kriviti nekog ili nešto što nas je iznerviralo, i dovelo do stanja užasnog stresa, besa, prekomerne težine, nefunkconalnog posla ili emotivne veze. Mi ne želimo da preuzmemo odgovornost za sopstvena dela, jer je za to potreban trud; potreban je trud da bi promenili svoje duboko usađene principe i načine života. Nekada sam verovala da su većina mojih osećanja direktni rezultat dela i ponašanja drugih ljudi. Drugim rečima, ONI (ko god to bio) su me činili nervoznom i uznemirenom, te sam ja bila zaglavljena u toj situaciji dokle god su ti ljudi bili u mom životu. Naravno, ovakav način razmišljanja je apsolutno besmislen i apsurdan. Tera nas da konstantno stavljamo sav svoj trud i vreme u smišljanje strategije kako da promenimo druge – nešto za čega nemamo apsolutno nikakvu moć. Kakvo spektakularno gubljenje vremena! Međutim, mnogi od nas su eksperti u tome da se izludimo misleći neracionalne misli.
