Većinu svog života ja sam mrzeo motivacione govornike, čak šta više, kada moji stari prijatelji čuju da sam postao jedan od njih, šokirani su. Naravno, svi mi znamo da se niko ne može motivisati drugom osobom, barem ne na duže staze. Motivacija mora doći iznutra, inače nema vrednost. Zato nisam voleo motivacione govornike toliko, jer oni rade stvari kao što je emotivno stimulisanje publike, sa dirljivim pričama o atletama koji su prevazišli svoje hendikepe, i taman kada bi emotivno navukli publiku na svoju poruku, oni bi se pokupili i otišli. Umesto da daju publici nešto što bi ovi mogli iskoristiti, oni su za sobom ostavili emotivnu kulminaciju i osećaj: ‘Ovo je bio odličan govornik.’
Kada dodjem kući sa posla, umoran i istrošen, ja mogu sebi da kažem: “O Bože, kako sam samo umoran! Ne želim da me deca sad smaraju, samo hoću da vegetiram, totalno sam iscrpljen! ” Te reči će imati definitivni efekat na pokretačku silu u meni, ili, mogu udahnuti sebi malo života, malo višlje ka vrhu lestvica, ka mom duhu i mogu reći: “Ja volim ovaj moj život. Moja deca su tako zabavna. Oni su dobrodošla razbibriga posle napornog dana na poslu, ona su tu da bi me zabavila i oduševila.” Jer, ljudski mozak je u osnovi dizajniran za komediju. Ispoštovaću svoju prijatnu iscrpljenost, ali ću i uživati u svim veselim momentima i smešnim trenutcima porodičnog života. Smejaću se, možda čak i zaplešem! Izbor je uvek tu za mene. Mogu posedovati svoje razmišljanje ili mogu biti žrtva sopstvenih misli. Žrtve doživljavaju misli kao stvari koje im se dešavaju, kao da se misli prenose iz Tokija u Japanu, a ne iz njihove sopstvene volje. Vlasnici kreiraju sopstvene misli. Razmišljanje počinje sa rečima koje biraju, a te reči onda boje sliku koja nam budi duh.
