Verujte svojim nebeskim vizijama.
Poziv na veru jednog dečaka.
Ranih 1980- ih, radio vesti su počele da izveštavaju o javljanjima Device Marije u gradu Kibeho (Centralna Afrika)…
Kada sam odrastala u Rovandi (Hvala Bogu pa se vremena zaista menjaju!), žene, iako visoko poštovane kao majke, često su dobijale veoma malo ili nimalo poštovanja kao nezavisna, inteligentna, pažljiva ljudska bića. Bilo je to veoma šovinistički uređeno društvo, gde su osnovna prava, kao na primer prava na imovinu ili visoko obrazovanje, ležala isključivo u rukama muškaraca.
Srećom, pa su moji otac I majka spadali u veoma progresivne roditelje u smisli svojih pogleda na takve stvari, I uvek su me gurali koliko god je to bilo moguće da postignem što više u školi, što me je konačno I dovelo do mogućnosti da studiram na univerzitetu. Međutim, muški mačizam je uloga koje su se teško odricala moja braća, I nisu nikada propuštala priliku da se zafrkavaju na račun devojke ili žene koja je činila bilo šta što muškarac ne može – što je u to vreme uključivalo I vizije o Devici Mariji.
Te devojke iz Kibeha su ili pijane ili praktikuju Vudu magiju – govorio bi moj brat Damasin uz podsmeh. Ti znaš kakve su srednjoškolke zar ne? Brinu da neće naći muža nakon mature, s’toga žele da nauče magiju kako bi im pomogla da upecaju muškarca pre nego što postanu previše stare!
Moj otac bi uvek govorio braći da začepe I puštao bi me da slušam Kibeho izveštaje na radiju, iako je bio veoma obrazovan čovek, oprezan po prirodi, I dvoumio se da li uopšte da poveruje u vizionare I njihove vizije. Međutim, imao je duboko poštovanje I ljubav prema Devici Mariji, I ako je iko pokazao ljubav I pažnju prema Našoj Dami, što ja sigurno jesam, moj tata bi podržao I ohrabrio posvećenost te osobe.
Vreme će reći da li su ove vizije istinite ili ne, rekao bi otac dečacima, ali ako ove devojke pomažu u jačanju vere ljudi u Blagoslovenu Mariju, dopustićemo vašoj sestri da sluša šta govore na radiju… I vi ćete takođe slušati sa njom. Vaši rezultati utakmica I fudbalske vesti mogu da čekaju.
Moja braća bi gunđala I kolutala očima od nezadovoljstva, I predviđali bi da će moj maleni oltar u mojoj sobi uskoro biti preplavljen sa još više statua Device Marije. Njihove žalbe su se okončale jednog letnjeg dana 1982. godine kada smo čuli za novog vizionara koji je stigao u Kihebo… dečak po imenu Segatašja, koji je primao vizije od samog Isusa Hrista. Za moju braću, činjenica da je odjednom dečak postao vizionar, učinila je mnogo verodostojnijim sve one vizije koje su devojke iz Kibeha imale. I činilo se da su, pošto je Segatašja bio prvi vizionar Isusa Hrista, moja ‘tvrdokorna – nepoverljiva’ braća ostala u čudu. Pa, ako je u pitanju dečak koji razgovara sa Isusom… onda sigurno mora postojati istine u svim tim vizijama iz Kibeha, rekao je moj brat Amble, obuzet Segatašjinim radio klipom koji je upravo čuo na radiju.
Što se mene ticalo, ja sam već čula Segatašjin glas sa audio trake koju je snimio I puštao nam naš lokalni sveštenik – Apolinare Rogema, za svu decu koja su redovno prisustvovala njegovoj nedeljnoj misi.
U budućnosti sam slušala stotine I stotine sati snimljenog materijala na temu pojavljivanja svetaca, ali taj prvi put kada sam čula Segatašijin snimak – taj snimak će ostati samnom do kraja života. Jeza me je prošla kroz kičmu kada sam prvi put začula nežni glas tog dečaka koji je dopirao iz pucketavih zvučnika na starom kasetofonu oca Rogema. Otac Rogema nam je rekao da je snimio tu kasetu jednog sunčanog dana, ispod vedrog neba bez I jednog jedinog oblačka na vidiku…a onda nas je ohrabrio da pažljivo slušamo.
Dve stotine mojih vršnjaka koji su zajedno samnom sedeli na podu kapele koja se sastojala iz jedne jedine prostorije, I ja, bili smo u zaprepašćenju od onoga što smo slušali sa kasetofona. U početku smo čuli neko mumlanje – velika gomila ljudi, hiljade glasova u molitvi, koji su se svi sastali u Kibehu da slušaju vizionare koji kumuniciraju sa nebesima. Gomila je vikala Segatašju, dozivali su ga imenom, pozivali ga da prizove čudo… čudo koje će im dati veru u onome čemu su posvedočili, I da im pomogne da zaista istinski poveruju javljanjima.
Meki tenor Segatašje uzdigao se iznad buke ljudi, dok se posvećeno obratio Isusu: Da Gospode, rekao sam im mnogo puta – reče on, Ne Gospode, oni ne slušaju… oni mi uvek kažu da žele čudo. Ne veruju da ti pričaš samnom Isuse – ne bez nekog znaka ili čuda.
Iznenada zvuk groma odjeknuo je kroz zvučnike, a deca u kapeli odskočila su na noge u istom momentu. Začuli smo uplašene glasove ljudi iz iznenađene gomile. A potom I znaci podrške za čudo koje se upravo dogodilo, koje je pratio smireni glas Segatašje dok je govorio svima u gomili da se ne brinu zbog groma, koji je bukvalno udario iz vedrog neba.
Isus kaže da ne treba da se plašite; on nikada ne bi ništa učinio da naudi svojoj deci, govorio je dečak. Ovde niko nije ostao povređen, trudne žene nemaju potrebe da brinu za svoje bebe, a oni sa slabim srcem će biti u redu… da Gospode, rećiću im tako… Isus je rekao da vam je dao ovaj grom kako biste slušali njegovu poruku, a ne da ištete čuda koja nemaju značenje… zato što su vaši životi čuda. Istinsko čudo je dete u utrobi majke, majčinska ljubav je čudo; srce koje zna da oprosti je čudo. Vaši životi su ispunjeni čudima, ali ste vi suviše ometeni materijalnim stvarima kako biste to videli.
Isus vam govori da otvorite svoje uši za njegove poruke, I da otvorite svoje srce kako biste primili njegovu ljubav. Suviše ljudi je izgubilo svoj put, I krenulo lakšim putem koji ih vodi dalje od Boga. Prestanite da gledate u nebo I tražite čuda. Otvorite vaše srce za Gospoda; istinska čuda se odvijaju unutar srca.
To je bila prva božanska poruka koju sam čula da Segaštaja izgovara, I kao što sam rekla, ona mi je promenila život. Ta poruka mi je otvorila srce za esenciju svih budućih vizija koje su se desile u Kibehu. Jednostavna iskrenost u glasu ovog dečaka ga je istog momenta učinila mojim omiljenim od svih vizionara.
