Da li možemo naučiti od drevnih kultura?
Nekada davno putevi mira nisu bili tajna.
Bilo je kasno avgustovsko jutro u visokoj pustinji Severnog Novog Meksika.
Sreo sam se sa starešinom Indijanaca u vozu tog jutra. Iz nepoznatih razloga koje niko od nas nije ispitivao, obojicu nas je privuklo identično ceremonijalno mesto, na isti dan u isto vreme. Zajedno smo koračali prašnjavim putem, punim peska, koji se pružao paralelno sa roza – žutim liticama koje su se uzdizale iz podnožja doline. Obojica smo došli da naučimo od prošlosti – on od svojih predaka kroz njihove glasove u pećinama; a ja od hramova, crteža, i tragova koje su ostavili za sobom.
Ovde nije bilo ratova, rekao mi je čovek dok smo na kratko zastali da se odmorimo i uhvatimo dah. Ljudi koji su tu živeli nisu imali potrebu za ratom.
Stvarno? Upitao sam ga. Kako to znaš?
Ovo je jedna od velikih misterija sa kojom se naučnici sretnu kada ovde prave iskopine, odgovorio mi je. U ovoj dolini, ovim zdanjima, živelo je preko 4000 ljudi, nastavio je da govori dok je pokazivao rukama na dolinu koja se prostirala iza i ispred nas. Ali oni su živeli u miru. Ovde nije nađeno nikakvo oružje. Ni jedno jedino, nema tragova rata. Nijedan jedini trag. Nema masovnih grobnica, nema pepela, nema kosturnica. Zaključio je: Naši preci nisu imali potrebu za tim zato što su naučili drugačiji put.
Pažljivo sam slušao šta mi je to moj prijatelj indijanac govorio. Ono što on nije znao, i što nije mogao znati, bilo je to, da je informacija koju je podelio samnom tog jutra bila upravo razlog mog dolaska na ovo mesto.
Predeo u kojem smo se nalazili bio je Čako Kanjon, Novi Meksiko, mesto kao ni jedno drugo na svetu. Čako Kanjon je misterija iz više razloga. Dok postoji pregršt teorija koje pokušavaju da sklope smisao ostataka civilizacije koji se ovde nalaze, istina je zapravo da niko ne zna mnogo o Čakoancima. Niko zapravo ne zna gde su otišli niti zašto su nestali. A mi ne možemo znati za sigurno, jer za sobom nisu ostavili nikakva pisana dokumenta… bar ni jedno napisano u formi koja nam je danas prepoznatljiva.
Ono što mi znamo jeste to da u jednom od najizolovanijih i najneprispupačnijih mesta u Severnoj Americi, misteriozni ljudi došli su naizgled niodkuda i izgradili domove, zajednice, i ceremonijalne centre na nivou do sada ne zabeleženo za to doba – niti pre njega – zbog razloga koji su nam nejasni do dana današnjg. Kao da je mogao da mi čita misli, moj prijatelj indijanac odgovorio mi je na pitanje i pre nego što sam ga mogao upitati. Pitao sam se zbog čega bi neko izabrao ovo mesto da sagradi tako veliki kompleks građevina? Od svih mesta zašto baš ovde?
Gradili su ovde zbog onoga što leži ispod ovog mesta, rekao je. Čako nije prvo mesto koje postoji ovde. On je od nedavno ovde. On je izgrađen na onome što je bilo pre ovde, što je izgrađeno na onome što je bilo pre toga…
Nije da mu nisam verovao, ali morao sam ga pitati svakako: Kako znaš to za sigurno? Kako da znamo da li je zaista ovde bilo nešto pre ovog drevnog hrama?
Za mog prijatelja odgovor je bio lak. Preci su nam rekli, rekao je.
U svojim predanjima, oni održavaju sećanje na svoje pretke živim. A njihovi preci govore o drevnima, onim koji su živeli u Čako Kanjonu pre Čakoana.
Dok su zraci kasnog letnjeg sunca pružali svoje dugačke senke preko doline, pitanje koje mi se stalno vraćalo bilo je zašto nije bilo nikakvih dokaza o masovnim grobnicama, oružju, ili borbi. Da li su ljudi koji su nastanjivali Čako Kanjon tada znali nešto što smo mi danas zaboravili? Da li su pronašli načina da žive i rade zajedno koji od njih nije zahtevao proces rata koji mi u našoj civilizaciji prihvatamo zdravo za gotovo?
