“Ne pitaj se šta je potrebno svetu, nego se zapitaj šta te čini da budeš živ, idi i uradi to. Jer ono što je svetu potrebno su ljudi koji su živi.” – Harold Turman Vitmen.
Ljudi mogu izgubiti igre, izgubiti novac, izgubiti posao, izgubiti supružnika u razvodu, a da pri tom ne postanu gubitnici. Gubljenje nečega ne zahteva da stvorimo gubitničku priču oko toga. Umesto toga, možemo sklopiti priču koja kaže: ja sam hrabar, odvažan i ne bojim se neuspeha, čak se smejem porazu. Mogli bismo, ali retko to činimo. Umesto toga skoro uvek izvlačimo zaključke o sebi kada stvari krenu po lošem. I obmotamo priču oko tih zaključaka tako da završimo živeći u zaista bolnoj priči.
Primer upravo jednog takvog izmišljenog mita se desio 2004-te, odmah nakon martovskog ludila poznatijeg kao “NCAA košarkaško takmičenje koledža”. U završnim fazama jedne od najvažnijih utakmica takmičenja, Memfis je gubio za dva poena od Luivila. A na satu više nije bilo vremena. Ali to još uvek nije bio kraj za Memfis. Jedan od najboljih pucača Darijur Vašington, išao je na liniju slobodnog bacanja sa pravom na tri pogotka. Ako bi pogodio sva tri, tim Memfisa bi pobedio, kada bi pogodio samo dva, igrali bi produžetke s dobrom šansom da pobede, a ako bi pogodio samo jedan ili nijedan onda bi izgubili.
Darijus je pogađao u proseku 73%, i iako su zadržali dah, navijači Memfisa su računali na makar dva pogotka. To bi osiguralo produžetke. Tri bi bilo raj. Tri bi bila pobeda.
Darijus Vašington je prišao liniji s pouzdanjem i postigao prvi pogodak. Gomila je, kako kažu, poludela. Sada mu je trebao samo jedan od narednih dva, da bi imali zagarantovane produžetke. Ako bi pogodio oba, Memfis bi pobedio. Ponovo je prišao liniji, ali je promašio sledeće bacanje. O ne! Sada je napetost bila ogromna. Ostao je još jedan pokušaj, ako pogodi produžetci, ako promaši poraz. Darijus je protresao ruke i odbio loptu o zemlju da bi se skoncentisao u momentu. Onda je ispalio loptu s savršenom formom, lopta je poletela lako i meko dotaknula obruč koša, zavrtela se po ivici i pala sa obruča – na pod. Promašeno bacanje. Šokantni poraz Memfisa. Rezultat je bio Luivil 75, Memfis 74.
Darijus Vašington je pao na kolena i ridajući navukao dres preko glave. Komentatori su zanemeli, ceo svet je gledao skršenu figuru na podu. Usamljeni mladi čovek usred košarkaškog terena, koji plače do iznemoglosti, a TV kamere su zumirale da uhvate bolni prizor. Drama poraza je sada bila potisnuta dramom jada ovog mladog čoveka. On je izgubio partiju za svoj tim, on je izgubio. Zapanjujuće prizor takvog rastržućeg bola u jednom jedinom ljudskom biću je dirnuo ljude širom zemlje. Fanovi Memfisa su uskoro zaboravili poraz, kad su videli koliko bola oseća mladi Darijus. Posle igre u rodnom gradu, fanovi su preplavili radio emisije sa rečima podrške za mladog Vašingtona.
Glumac Tajriz Gibson je bio u Torontu i snimao film “Četiri brata” kada je video dramu igre na tv-u. Promašena bacanja i Darijusov beznadežni očaj na podu. Uticaj na Tajriza je bio ogroman, on se pronašao i povezao sa igračem, emocionalno potresen Vašingtonovim očitim bolom. Znao je da mora da učini nešto da bi stupio u kontakt sa ovim mladim čovekom, tako da je pronašao mladog sportistu par dana kasnije i razgovarao telefonom s njim. Tajriz je želeo da Darijus zna da će život biti u redu, i da su usponi i padovi deo toga. I da je on odličan košarkaš, koji će se oporaviti. “Zaista sam saosećao sa njim.” – rekao je Tajriz u divnoj priči objavljenoj u časopisu Ilustrovani Sport. Tajriz je takođe rekao: “Zbog svoje strasti, Darijus je tako reagovao.”
Tajriz Gibson je znao koja je vrednost strasti. Odrastajući u Votsu, ozloglašenom, grubom delu Los Anđelesa, zgodni afro-američki pevač, glumac, model nije uvek planirao da bude poznat. Ustvari, u jednom momentu svoje mladosti njegov najveći san je bio da bude smećar kad poraste. Ali do četrnaeste godine njegov talenat za pevanje je otkriven, i uskoro svi planovi za posao u gradskoj čistoći bili su zaboravljeni, dok je gradio karijeru u industriji zabave. Napušten od strane oca, još kao mali dečak Tajriz se borio na zlobnim ulicama Votsa pre nego što je njegova strast prema muzici i glumi iskovala njegovo novo putovanje. Tajriz je konačno uspeo da dospe do Vašingtona telefonom, rekao mu je da ga je video na tv-u i da je saosećao s njim. Razgovarao je je sa njim dugo vremena pričajući mu o njegovim iskustvima i nastupima pred milionima ljudi. Na kraju razgovora, dao je Darijusu nešto što mu je bilo skupoceno. Nije to bilo ništa opipljivo, to je bilo samo par reči, fraza koju koristi, dnevna mantra za motivisanje sebe. “Dubina tvoje borbe će odrediti visinu tvog uspeha.“
Danas mladi Darijus Vašington je nazad na sceni, ponovo oštroumni, veseli, vrhunski igrač pun energije. Prošlost je otišla u istoriju. Njegov tim je možda izgubio tog davnog dana ali Darijus nije gubitnik. Zašto? Zato što to jednostavno nije njegova priča. Većina ljudi misli da se dešavaju loše stvari, i da onda moraju da se bore da ih prevaziđu, i kako je to sve tako strašno. I uskoro priča koja je omotana kao čaura oko gubitka ili poraza je priča da to nikada nije smelo da se dogodi, ili da je zaista jako loše što se dogodilo. Uskoro, priča osobe se svodi na: toliko toga mi se desilo, toliko nesrećnih događaja u mom životu. Ove priče nam ne služe, one nas stvrdnjavaju, guše. One omotavaju svilenaste niti oko pripovedača, tako da pripovedač postaje mumificirana čaura. Komadina ispunjena pričom bez ikakvog prostora za kretanje. Bez prilike za akciju ili milost, pa čak ni za šansu za kvantni skok.
Impresivno je da je Tajriz Gibson uspeo da vidi niti mumije koje su počele da se obmotavaju oko mladog Darijusa kada se savio na kolena i zaridao nasred košarkaškog terena potpuno sam, bez ikoga da ga uteši od miliona koji su gledali na televiziji. Miliona! Tajriz je imao ispravno predosećanje da će se njegova dnevna mantra “dubina tvoje borbe određuje visinu tvog uspeha” povezati s Darijusom na mestu koje ne zna nikakvu priču.
