Stižem u Madrid u osam ujutro. Biću ovde samo nekoliko sati, tako da ne vredi zvati prijatelje i zakazivati sastanke. Odlučjem da odem sam u šetnju na moja omiljena mesta, i na kraju završim sedeći i pušeći cigaru na klupi u Retiro parku.
“Pogled ti je izgubljen na kilometre odavde” – kaže starac, dok mi se priključije na klupi.
“O, ali ja sam ovde” – kažem – “ali sedim na istoj ovoj klupi sa mojim prijateljem slikarom, Anastasiom Ranšalom, pre 24 godine u 1986-oj. Gledamo moju ženu, Kristinu, koja je malo više popila kako pokušava da igra flamenko.”
“Uživaj u svojim uspomenama.” – kaže starac.
“Ali nemoj da zaboraviš da su uspomene kao so: dobra količina istakne ukus hrane, prevelika je uništi. Ako živiš u prošlosti svo vreme, naći ćeš da nemaš sadašnjost koju bi mogao zapamtiti.”
